Дејан Мировић
уторак, 08. децембар 2015.
Такозвано Косово и Европска унија су потписали Споразум о стабилизацији и придруживању у Бриселу крајем октобра 2015. године (документ потписали комесар за проширење Јоханес Хан и шеф дипломатије Федерика Могерини у име ЕУ, а Иса Мустафа испред Приштине). „Неименовани“ извори српске државне агенције Танјуг истог дана изнели су сопственo тумачење правне природе ССП-а.

Према њима, реч је о “посебној“ врсти уговора попут онога потписаног између Тајвана и ЕУ. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић изјавио је да је Косово потписало уговор са ЕУ, а не са државама чланицама те организације. Коначно, премијер Вучић је истакао да је у економском смислу “добро“ за Србију што је Косово закључило ССП.

Међутим, ове аналогије и тврдње, најблаже речено, нису биле тачне. ЕУ нема формалне дипломатске и полититичке односе са Тајваном и придржава се политике “једне Кине“.[1] Од 1988. године интересе Брисела на Тајвану представља Европска привредна комора, а од 2003. године Европска канцеларија за економију и трговину. Интересе Брисела на Косову заступају Канцеларија ЕУ на Косову, специјални представник, Еулекс, Канцеларија за везу ЕК и бројне амбасаде држава чланица ЕУ.[2] Тајван је још 1971. године изгубио статус чланице УН. После тога су Француска, Немачка и друге чланице ЕЕЗ прекинуле дипломатске односе са Тајваном. Све посете званичника Брисела Тајвану имају приватни карактер.

Са друге стране, Косово по сваку цену и уз подршку ЕУ покушава да постане чланица УН и Унеска. Бројне су и честе посете званичника из ЕУ. На пример, аустријски председник Хајнц Фишер био је у званичној посети Косову на сам дан потписивања ССП са ЕУ.

Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој.

Захваљујући ЕУ, Косово је много озбиљније заступљено од Тајвана у међународним економским организацијама. Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој. Тачније, текст Споразума о стабилизацији и придруживању показује да се ради пре свега о политичком уговору. (Зато се стиче утисак да га српски премијер није ни читао.) На пример, у преамбули ССП наводи се да ће Косово и ЕУ водити “политички дијалог“ и истиче да ће Косово и ЕУ градити блиске политичке везе. Други део ССП у потпуности је посвећен политичким везама.

Разматра се и статус Косова. У преамбули ССП-а са Косов налази се звездица/фуснота у којој пише и да се статус Косова решава у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде из 2010. године. Ово је више него неповољно за Србију. Саветодавно мишљење МСП донето је после Резолуције 1244 (lex posterior derogat legi priori). Саветодавно мишљење МСП из 2010. године подржава независност Косова и дерогира на скандалозан начин Резолуцију 1244.[3]У члану 2 наводи се да закључивање ССП не доводи до конституивног признања Косова као независне државе, посебно када је реч о пет држава чланица ЕУ које не признају ту творевину (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка). Јасно је да овај члан није донет на захтев Србије, већ на захтев мањинских пет држава чланица које се противе независности.

Србија није ни учествовала у преговорима између ЕУ и Косова. Напротив, у Бриселском споразуму из 2013. године Србија се обавезује да неће правити сметње на европским интеграцијама Косова, а директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је то и потврдио када је изјавио да Србија неће спречавати регионалне, већ универзалне интеграције Косова.

Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Међутим, такав став пет мањинских држава чланица неће спречити ЕУ да де јуре призна Косово. Тачније, Лисабонски уговор је на врху правне хијерархије ЕУ и пет мањинских држава неће моћи да блокирају признање Косова позивајући се на ССП. Прецизније, према члану 238 Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора), мањина за блокаду одлуке Савета ЕУ мора представљати 35 одсто популације ЕУ. Тај проценат од укупног становништва Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка немају, већ имају мање од 80 милиона људи у ЕУ која има око 500 милиона.

Такође, у Лисабонском уговору у члану 217 наглашава се да се међународни споразуми закључују само са међународним организацијама и државама. То је и општеприхваћена дефиниција субјекта у међународном праву. Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Такође, ЕУ је тек после ступања на снагу Лисабонског уговора 2009. године постала правно лице. Зато је српски ССП из 2008. године потписан са државама чланицама, а ССП који је потписала Приштина 2015. са ЕУ као правним лицем. Подела на физичка и правна лица је иначе од другостепене важности у међународном праву јер физичка лица не могу бити субјекти у овој грани права (само објекти). Тако да је и овај “аргумент“ адвоката ЕУ у Србији о уникалности ССП са Косовом неприкладан и застарео са правне тачке.

Коначно, ССП не може бити “економски“ добар за Србију као што то тврди премијер. Ради се, пре свега, о правно-политчком, а не економском уговору. То показује члан 4 ССП, у којем се Косово обавезује да поштује међународно право, и чланови 5 и 8 и 13, који говоре о односима са Србијом као равноправном страном и “суседом“. Према члану 6, Косово мора да сарађује са Хашким трибуналом и Римским судом и да имплементира њихове статуте у “домаће“ законодавство.То су правне и политичке обавезе, а не економске.

Треће поглавље је у потпуности посвећено регионалној прекограничној и политичкој сарадњи са државама које су процесу придруживања ЕУ. Затим од четвртог поглавља почињу претежно политичко-економска поглавља о протоку робе, администрацији државној, транзиту кроз територију и финансијским и царинским правилима, визама, граничној контроли, извештајима о напретку, правима косовских “грађана“, као и имплементацији ЕУ законодавства у “косовско право“. Међутим, када се примени циљно или телеолошко тумачење, јасно је да све ове одредбе имају један циљ. То је признање Косова као државе у складу са три услова које тражи међународно право.

Коначно, ССП не може бити “економски“ добар за Србију као што то тврди премијер.

Прецизније, ЕУ у ССП третира Косово као државу која испуњава три основна услова за признање.[4] То су постојано становништво (косовски грађани), територија (одредбе о транзиту и визама) и сувереност (одредбе о администрацији, царини и косовском праву). Српске суверености, грађана и територије нема у ССП, упркос томе што ови елементи државности постоје на терену посебно на северу КиМ.

Дакле, поводом ССП-а и његовог тумачења, може се поставити само једно питање. Да ли се од стране ЕУ ради о де факто или де јуре признању Косова као самосталне државе?

Софистичко и лукаво позивање у фусноти (због противљења пет држава независности) на саветодавно мишљење МСП из 2010. о Декларацији о независности Косова даје одговор на та питања. У ССП са ЕУ претежу елементи де јуре признањa Косова.


[1] http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/countries/taiwan/

Позивање на Тајван је потпуно депласирано и због историје овог острва које је од 1885. до 1945, по уговору из Шимоносекија, припадало Јапану, затим било чланица УН до 1971, а затим де јуре припада Кини, а де факто има посебну администрацију коју чак ни САД не признају као државу или владу јер од 1972. године на острву имају Амерички институт на Тајвану као представништво, а не као амбасаду,

[2] У међународном праву јавном постоје велике разлике између дипломатских и економских представништва. Види више о томе Крећа М., “Међународно право представљања“, Правни факултет, Београд, 2012. стр 145. Они се дефинишу као псеудодипломатија или трговинске коморе које се користе када нема дипломатских односа и зато немају дипломатски имунитет за разлику од дипломатских представника. Дакле, формалноправно, представници ЕУ на Тајвану немају дипломатски имунитет, а на Косову имају.

[3] Још један доказ за ову тврдњу је да таквог решења нема у Бриселском споразуму и да је са правне тачке гледишта ССП са Косовом боље “штити’ Ипак, без обзира на овакав уговор који иде у корист Приштине мора се признати ‘ српске интересе него Бриселски споразум. У Брислеском споразуму нема чак ни помена о фусности и Резолуцији 1244

[4] Види Крећа М., “Међународно јавно право“, Правни факултет, Београд, 2012. стр 169. Крећа наводи да су три основна услова становништво, територија и сувереност и додаје да признање мора бити конституивно. У члану 2 ССП га нема, али зато га има у преамбули ССП позивањем на саветодавно мишљење МСП и правним чињеницама као што су амбасаде држава ЕУ у Београду и на Косову. Дакле, више елемената има за де јуре признање које је потпуно него де факто које је делимично

ЈАЊА ГАЋЕША

1

Како су Срби у централном Косову разбијени и како је круг српских села потпуно пресечен
У непосредној близини села Угљаре код Косова Поља изграђена је главна саобраћајна петља која повезује три путна правца – Ниш, Скопље и Тирану. Петља повезује нови аутопут, који од Ниша иде за Албанију, односно луку Драч, са потпуно новим путем за Скопље, који пролази кроз највећу житницу на Космету – кроз такозвано Широко поље. Петља и путеви о којима пишем изгледају тако моћно да се српска села око њих готово и не виде. Реч је о централном делу Косова, где је највећа концентрација српског живља. Експропријацијом обрадивог земљишта високе плодности у приватном и државном власништву Србима је због тих путева одузето више од хиљаду хектара земље.

Срби су у централном делу Косова 1999. године успели да опстану јер су села, са једне стране, Ново Насеље, Суви До, Скуланево, Лепина, Радево, Батусе, Преоце, Лапље Село, и, са друге стране, Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе, са Грачаницом били повезани, највећим делом, пољским путевима. Све то посматрано из ваздуха личи на неправилни круг. Пољски пут који су мештани села Угљаре и Бресје до бомбардовања искључиво користили за одлазак на своје њиве у годинама после бомбардовања добро им је дошао јер су њиме могли да дођу до Преоца, укључе се у круг који помињем, и тако стигну до осталих српских места. Срби из Чаглавице су имали пут којим су могли до Лапљег Села. У оним деловима где је тај пут водио кроз поље Албанци су 1999. године постављали противтенковске мине, па су људи страдали између Лепине и Преоца, Ливађа и Лапљег Села. Да би спречили нападе Албанаца припадници Кфора су о свом трошку све те путеве асфалтирали. Њима се већ 16 година Срби крећу. Магистрални пут Приштина-Скопље и Приштина-Призрен годинама се избегавао из безбедносних разлога. То је највећи део – лично не волим тај назив – грачаничке енклаве, у којој живи око 20 хиљада Срба. Око свих тих села налази се српска земља која је у приватном и државном власништву. Појединци су протеклих година део своје имовине продавали, посебно Срби из Чаглавице, али то није нарушило круг који чине српска села.

ОТИМАЧИНА ЗЕМЉЕ
У јануару 2001. године група Срба из централног дела Косова отишла је код председника СР Југославије Војислава Коштунице и предложила, између осталог, да се онима који су остали омогући да обрађују и земљу која је у државном власништву, а налази се у атарима набројаних српских села и коју су до 1999. године обрађивале Земљорадничке задруге и Пољопривредни индустријски комбинат из Косова Поља. Она би нас у тим тешким годинама хранила, а чинило се тада да би је једино тако могли сачувати. То је најплоднија косовскометохијска земља, километрима дуга равница, и знали смо да ће доћи време њене отимачине. Све су то председникови људи тада записали и на томе је остало.

2

Управо на том пољу се сада налазе петље и путеви, стамбена насеља имућних Албанаца. Шта то значи за Србе из круга који сам поменула? Најједноставнији одговор би био да су разбијени, односно да је круг потпуно пресечен. Људима се пресецају имања, па им њиве остају и са друге стране пута. Гледају у њих, а оне су им километрима далеко. И није то све.

Кроз српска села Батусе, Лепина, Скуланево, Суви До и Ново Насеље у току је реконструкција пута која подразумева његово проширење и изградњу већих кружних токова. Тај пут иначе директно повезује магистрални пут Приштина-Призрен са аутопутем за Тирану. Он је, овако проширен, савршена обилазница око Приштине за све врсте возила јер се недалеко од Новог Насеља спаја са новим аутопутем за Скопље. Како ће Срби опстати у тим селима само Бог зна.

У најтежим годинама преживели смо у централном делу Косова захваљујући узаним и блатњавим сеоским путевима, путевима кроз њиве. Сада смо разбијени модерним асфалтним путевима који су, случајно или не, морали да прођу баш тамо где је највише Срба.

У прошлом тексту сам писала о значају Инекс ски-центра Брезовица за опстанак Срба у Сиринићкој жупи. Пошто су надлежни у Београду на ову отимачину реаговали као на ујед комарца – и тако се само одали да су све унапред знали и прећутно пристали – амбасадори’ земаља велике петорке у Приштни дали су пуну подршку експропријацији ски-центра, нагласивши да је све урађено по „законима Косова“. Како ће Срби опстати у том делу Косова и Метохије, показаће нам време које долази. Знајући са ким имамо посла, нема места оптимизму.

ОДСЕЦАЊЕ СЕЛА, ПА КУПОВИНА ИМАЊА
Опште је познато да се фалсификовањем докумената, личних карата, потписа, свакодневно отима српска имовина од Мердара до Качаника и Драгаша. Све чешће и мртви Срби потписују папире о наводној купопродаји земље и некретнина. У Метохији и Косовком поморављу су највећи део онога што је власништво државе Србије већ отели. Да би дошли до приватне имовине, нападају и туку Србе.

Најновији напад на српску децу у Горњем Кусцу код Гњилана није се случајно десио. Ништа Албанци на Косову и Метохији већ деценијама не раде случајно. У Горњем Кусцу живи око 2.000 Срба. Испред њега се налази такође велико српско село Станишор. До њега се стиже споредним путем који већ 16 година користе и Срби из Новог Брда. Тај спорени пут сва три поменута места повезује са Шиловом, центром окупљања Срба из Косовског поморавља. Никада се Албанци, сем ако није планирано и наређено, тамо где су мањина – а у Горњем Кусцу то јесу – не би усудили да нападну не само Србе већ било кога. То ће вам сваки Србин на Косову и Метохији потписати. Чини се да сада покушавају да пресеку ту линију кретања Срба – што батинама, што новцем. Није искључено да ће се после овог напада појавити интересовање Албанаца за куповину српске земље или кућа у Горњем Кусцу и око њега. То им је већ виђена тактика. Сами Албанци причају да им се дају паре у руке и одреди кућа или њива у неком српском селу, где никада пре нису били, уз наредбу да треба да је купе и живе тамо. У општини Ново Брдо већ неколико месеци Албанци у бесцење купују српску земљу.

3

У условима тоталне обесправљености, када ни после 16 година не знамо шта доноси ноћ, а шта дан, када својим очима гледамо и на својој кожи осећамо све оно што се подразумева под појмом окупација, када нас свакодневно каменују и скрнаве светиње, две смо лекције добро научили. Једна је да, када представници власти у Београду кажу, на пример, „не дам Газиводе“, одмах знамо да је то следеће на реду и да смо и то дали, само чекамо да видимо како ће то да саопште јавности у централној Србији. Не нама, већ том гласачком телу. Ми са Косова и Метохије већ годинама никоме нисмо важни – једноставно не постојимо. Друга је да због свега не кривимо ни Албанце ни такозвану међународну заједницу, већ званични Београд, и то највише због пута који су одабрали, јер и птицама на грани је јасно да он води у Земљу Недођију.

Извор: http://www.standard.rs/politika/33019-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%92%D0%B8%D1%98%D1%83

Душко Челић
У бројним јавним реакцијама поводом настојања сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији, да “Косово“ постане члан Унеска, чини се да је недовољна пажња посвећена правној димензији и последицама у случају да се то заиста и догоди. У предвечерје заседања Генералне конференције УНЕСКО, која ће се одржати од 3. до 18. новембра ове године, а која ће одлучивати о предлогу Извршног савета Унеска да “Косово“ постане члан те организације, шира јавност требало би да буде упозната и са правним аспектом такве евентуалне одлуке.

Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције).

Основна правна последица евентуалног учлањења „Косова“ у Унеско огледа се у  приступу Конвенцији о заштити светске културне и природне баштине, коју је Генерална конференција Унеска усвојила на XVII заседању, одржаном у Паризу 1972. године (у даљем тексту: Париска конвенција). Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције). Надаље, овом конвенцијом је предвиђено да “национална културна баштина, поштујући у потпуности суверенитет државе на чијој територији се налази и не кршећи власничка права, представља истовремено универзалну баштину, на чијој заштити треба да сарађује читава међународна заједница“ (чл. 6. ст. 1. Париске конвенције).

Оног часа када би “Косово“ постало члан Унеска стекло би право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и “косовском националном баштином“, као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет „Косова“. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти „Косова“.

Искључиво право на заштиту свих споменика културе на територији Косова и Метохије, па дакле и српске културне баштине, имали би “органи и нституције“ сепаратистичких de factoвласти “Косова“. И не само у погледу заштите, већ и у погледу читаве културне политике према и у односу на српску културну баштину на тој територији (укључујући, али не ограничавајући се на јавну презентацију и валоризацију), постало би суверено право “Косова“. То право, у случају добијања статуса члана Унеска, односно, у случају потписивања Париске конвенције, било би међународно-правно “запечаћено“  ауторитетом Унеска, без обзира на то што је на снази Резолуција СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и без обзира на то што “Косово“ није чланица УН. Истина, од 17. фебруара 2008. године, сепаратистичке de facto власти на Косову и Метохији су се у свим областима, па и у области културне политике, понашале као de facto држава; ствар је у томе да би, у случају учлањења у Унеско “Косово“ и de iure, у области заштите природне и културне баштине на тој територији, добило сва права и обавезе као и свака  међународно призната суверена држава.

Упоредо са вишегодишњом агресивном кампањом сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији и њених спонзора, усмереном ка учлањењу у Унеско одвија се квазиправно и квазиинституционално насиље на српској православној културној баштини. Посебно је у том погледу актуелно поступање “Врховног суда Косова“ поводом дела својине на земљишту манастира Високи Дечани, као и доношење “нацрта косовског закона о културном наслеђу“, и “нацрта косовског закона о изменама и допунама закона о верским организацијама“. Тако,  у чл. 5.5 „Нацрта закона о културном наслеђу“, предвиђено је да: “имовина археолошког наслеђа,  која се налази унутар простора Косова, припада држави Косова“.

Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?!

Ако се има у виду да се према овом опскурном тексту, “археолошким наслеђем“ сматрају: “споменици, насеља, структуре изграђене човековом руком од историјске, уметничке, културне,  археолошке и архитектонске вредности, као и објекти овакве природе које су рушевине, старости више од 100 година“ (чл. 5.2.), јасно је шта су у погледу права својине на готово свом непокретном српским културном баштином, предвиделе de facto власти на Косову и Метохији. Као да ни то није било довољно, па се у поменутом тексту предвиђа да: “непокретна културна баштина може бити предмет експропријације, када власник, поседник или корисник није предузео довољно акција за заштиту и очувањевредности културног наслеђа“, као и “када се оцени да је то у националном интересу“ (чл. 36. 2.).

Дакле, Српска православна црква, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из нпр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња постати “подстанар“, и све то, “легално“ са становишта унутрашњег “правног поретка Косова“?! Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?! Наравно, у истом духу, овај текст “прописује“ да искључиво право о старању над “културним наслеђем косова“, имају одоварајући “органи и институције Косова“.

Иако је поменути “нацрт закона“, услед противљења представника СПЦ и међународних фактора на Косову и Метохи (који су, узгред, креирали насилну и правно неутемељенуј сецесију косовско-метохијских Албанаца), “повучен из процедуре“, он се, још увек налази на званичном сајту “скупштине косова“ у облику “нацрта закона“.[1] Како ствари стоје, уколико би се догодило учлањење “Косова“ у Унеско, у одсуству одлучне акције власти Србије у одбрану (не само) права на националну и светску културну баштину на територији Косова и Метохије, самопрокламованим властима “косова“ не би стајало ништа на путу, да поменути “нацрт“ постане и “важећи закон“.

Квазиправно и квазиинституционално насиље над СПЦ, а тиме и над српском духовном и културном баштином на Косову и Метохији извесно је и у “нацрту закона о изменама и допунама закона о верским слободама“. Према тексту чл. 4.А  овог “нацрта закона“, који је усвојен на седници “владе Косова“ одржаној 9. 9. 2015. године[2] и са којим су се, по свему судећи, сложили представници  Листе Српска у “влади Косова“, тако да је овај “нацрт закона“ већ постао “предлог закона“ (и налази се, од 19. 10. 2015. године и на званичној интернет страници “скупштине Косова“[3]), Српска православна црква, заједно са још пет других верских заједница, одређује се као традиционална верска заједница са својством правног лица, али на начин да: “чини историјско, културно и друштвено наслеђе земље“ (“Косова“, прим. Д. Ч.)?!

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“.

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“. Према овом тексту, “власти Косова“ могу “регистровати нове верске организације“ (чл. 7. Б.). Како ствари стоје са тим “нацртом закона“ (а и са континуитетом негирања српског идентитета највреднијих и најстаријих споменика српске културне баштине на Косову и Метохији), неће постојати никакав “правни“ механизам који би могао да осујети регистровање рецимо “косовске православне цркве“, која би, као “легални правни субјект“, претпостављамо могла да постави питање “права“ на српским културним и духовним светињама.

У таквом евентуалном “спору“, који би се под плаштом “имовинског спора“ лако могао прогласити спором световне, а не духовне природе, можемо, без много напора, претпоставити ко би био пресудитељ – “косовско правосуђе“, које се већ безброј пута “показало“, када је у питању право на правично суђење, како Срба као физичких лица, тако и српских институција, као правних лица. Сликовит пример је управо поменути “спор“ поводом неспорне својине манастира Високи Дечани, на делу земљишта које им је комунистички режим одузео након Другог светског рата, а само симболични део, уочи рата 1999. године, вратио.[4]

Бојим се да у Србији не постоји општи ниво националне свести о  вредностима и значају националног културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, као и о погубним последицама њеног de facto, али још више (квази)правног присвајања и стављања под контролу албанског националног колективитета, који је доживљава као непријатељску и у историјском континуитету се према њој тако и односи. Без обзира на тешку ситуацију у којој се налазе српска држава и народ, мишљења сам да нема оправдања за одоцнело, несистематско, декларативно и политички контрапродуктивно делање  власти Србије, на плану очувања српске националне културне и духовне баштине на Косову и Метохији. Повлачење у питању од суштаственог значаја по српски национални идентитет, па самим тим и по будућност српске нације и државе, није нити може бити достојанствено, већ нешто сасвим супротно од тога.

Аутор је сарадник Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици


[1] http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/05-L-26.pdf,

увид остварен 25. 10. 2015. год.

[3] http://www.kuvendikosoves.org/?cid=3,194,951,

увид остварен 25. 10. 2015. године.

[4] Више о томе, в. рад истог утора: Својина манастира Високи Дечани – голгота или заштита?

објављен на:

http://www.pravnifis.rs/Download/Zbornik_Vladavina_prava/ZVPPDRII14.pdf .

***

Извор: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kvazipravne-posledice-eventualnog-clanstva-kosova-u-unesko.html

Ненад Узелац
Беофорум

uzelac

Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.

Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.

izdaja1

Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.

izdaja3

Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних

Извор: http://beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/749-kako-dostojanstveno-ispovracati-kosovo.html

Једна стара, често заборављена мудрост, поготово у времену опште фасцинираности технологијом и њеним достигнућима, разним титулама, стварним или купљеним, као и личностима које су на било који начин постале „познате“, говори нам да вештина није исто што и врлина.

У ултра-прагматичном свету, у коме се једино вреднује „резултат“ који је донео „успех“, таква једначина делује помало апстрактно, па чак и безнадежно идеалистички. Шта кога брига какав си карактер, важно је да ли си „успешан“ или не, да ли имаш власт, новац, моћ – или, најпожељније, све то заједно. Другим речима, „успех“ је, већ сам по себи, врлина. То је, у сваком случају, модел вредновања који мас-медији промовишу.

Али Косово, колико год непријатељи спољни и унутрашњи покушавали да га приземље, није обичан материјални факат, обичан интерес, обичан део територије. Да јесте, не би колективни дух нације, чак и у овом неславном историјском тренутку, спречавао чак и „напрагматичније“ припаднике политичке класе – чисти политички плаћеници, агенти или трајно одрођени Срби се овде не рачунају – да се усуде да отворено пропагирају његово признавање као независне државе. Чак и народ слуђен немаштином, неизвесношћу, медијском цензуром и (анти)културном агресијом већински негде дубоко осећа да се ради о светињи, с којом се једноставно не може трговати, с чијим добровољним губитком би се изгубио и део себе, онај најбољи. И то трајно, попут губитка душе. Косово нас, очигледно, колективно одржава у духовном животу, подсећа нас на узвишене сфере битисања, којих ипак не би да се одрекнемо, упркос сиренском зову „бољег живота“ који би, наводно, требало да дође чим се определимо за „царство земаљско“.

Зато вреди, осврћући се председника САНУ Владимира Костића („Неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које дефакто и де јуре више није у нашим рукама“.[i]), најпре цитирати глас „обичног света“. Глас народне врлине који је, више него икад у памћењу, загушен гласом бескрупулозне „вештине“. Ево само неколико коментара читалаца сајта РТС на интервју[ii] који је Костић дао тзв. јавном сервису само дан после свог несрећног гостовања на Радио Београду, ради „разјашњавања“ своје горе-наведене изјаве:

  • „Као представник било које државне институције Ви за време мандата УВЕК представљате ту институцију а не СЕБЕ, за то сте и плаћени. Поднесите оставку па онда износите „своје“ мишљење!“
  • „Лажна је дилема која се помиње у медијима, да је услов који се ставља пред Србију: Признавање Косова или улазак у ЕУ! Не, право питање које се поставља Србији је: Одрицање Србије од својих права на Косову или улазак у ЕУ! То је питање на које актуелни политичари, академици и остали треба да дају своје мишљење. Да је академик Костић прелистао уџбенике из историје, тамо би могао да пронађе да је било периода када ни цела Србија „де факто и де јуре“ није била у рукама Срба. Сетимо се, била је 350 година у турским рукама, неколико година у аутроугарским, у немачким, у рукама Титових комуниста. „Ничија није горела до зоре“, па тако ни Косово неће довека бити окупирано.“
  • „Професор је довољно образован и озбиљан и не може рећи грађанима Србије да није одговоран за своје изјаве и поступке, а представља САНУ Србије. То је брутално, дрско, лицемерно и непримерено представљати на такав начин САНУ Србије. Напустио је своју науку и упустио се у науку којој није дорастао очигледно са одређеним циљем. и то свесно са свим последицама којих је итекако свестан, али није га брига за последице, јер је вероватно добио за себе довољну награду. Зна он да је требао прво да да оставку на своју функцију па онда да каже своје лично мишљење, али тада његова изјава и мишљење неби имало никаквог значаја и смисла нити би имало било какву тежину па самим тим не би за то добио ни награду. Дакле, свесно је злоупотребио своју функцију и потценио грађане Србије.“
  • „Можда наша генерација и не успе да се врати на део окупираног Косова, али време ће показати. Полако али сигурно оно ради за нас! Политичка ситуација се мења. Зашто нашим наследницима да не кажемо да је то наша земља и да нико нема права да се одрекне наших корена?“
  • „Зашто ја као порески обвезник ове земље морам да плаћам човека који говори у своје лично име?“

Овај интервју је, иначе, добио неуобичајено велики број коментара читалаца, а горе-наведени коментари одсликавају већински став коментатора. Још један доказ да, не само да врлина у овом повесном тренутку много више станује у народу него у „елити“ – заједно са оним што се зове здрав резон – већ и да, супротно свим необавештеним или циљаним гласинама, народ уопште није „мртав“, што је, иначе, још једна од теза којом данашња „вештина“ често уме да правда свој недостатак врлине.

Нема се много шта додати наведеним коментарима. Само неколико ствари.

– Као професионалац егзактне науке каква је неурологија, др Костић би требало да буде свестан чињенице да његова одбрана да је његов изречени став, како је рекао, „став једног бесконачно усамљеног појединца“, на који има не само право, већ, по свом тумачењу, и обавезу – једноставно емпиријски не пије воду. Довољно је само послушати увод у његов изворни интервју за Радио Београд, па видети да водитељка говори искључиво о САНУ, њеном деловању и имиџу, и Костићевој улози као недавно изабраном председнику САНУ.[iii] Дакле, очигледно је да је он позван у емисију као преседник САНУ, а не као др Владимир Костић, еминентни неуролог, па чак ни као Владимир Костић, грађанин. А, као што су „обични“ коментатори са сајта РТС-а приметили, кад си носилац јавне функције – ти УВЕК представљаш ту инститицију, кад си у било ком јавном простору. Приватна си личност једино у приватним просторијама, без камера и микрофона, у којима имаш право на приватност. То је природа обављања јавне функције, и то није ништа ново. Коме се не допада – не мора да буде јавна личност. Није смак света, макар тако можда и изгледало.

– Костић је још један припадник новије школе, утемељене после 5. октобра, према којој се „храброст“ дефинише наспрам блискости ставовима (до скоро) једине светске суперсиле. Што си ближе ставу Зле империје, то си „храбрији“ – макар тај став био у супротности са интересима сопствене заједнице. А, са залеђином империје и најмоћнијег војног савеза у историји, некако је лакше бити „бесконачно усамљени појединац“, какав би др Костић можда чак и желео да буде. Узгред – то је још један доказ да чак и поклоници вештине бар подсвесно чезну за врлином, па воле себе или да виде или да преставе у том светлу.

– Подупирући свој дефетистички став, др Костић каже: „Али, говорећи поштено, ако један министар, премијер или председник мора да тражи дозволу да уђе на ту територију, то врло јасно говори да немамо ни људске ни економске ни било које друге капацитете да наметнемо своју вољу. Можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна”.[iv] Питање за др Костића: да ли се и колико борио да до тог стања не дође? Да ли се оглашавао против споразума о интегрисаном управљању границом? Бриселског споразума? Да ли се мрзнуо на улици демонстрирајући управо против споразума којима је садашња власт сама себи одузела могућност да без дозволе окупатора уђе на територију КиМ, тј. бар њен северни део? Да ли је позивао САНУ да бар организује скуп где би се размотрила сврсисходност ових споразума? Ако јесте – то широј јавности није познато.

– Зашто др Костић није јавно заступао став да „треба напустити Косово“ пре него што је постао председник САНУ? Није ли то довољно крупно питање, довољно важно да остала господа академици буду упознати са његовим ставом пре него што су га предложили, а потом и изгласали? Или је, можда, „прагматично“ чекао да прво постане председник САНУ, па тек онда да изнесе став? У сваком случају, може се рећи да су овде замењене тезе: није реч о „праву“ др Костића да каже шта год му је на уму, макар био и председник САНУ, већ о праву његових колега, као и шире јавности, да буду упознати са његовим ставовима по кључним питањима пре његовог ступања на функцију. Тек тада би се могло говорити о некаквом његовом „интелектуалном поштењу“. Овако је реч управо о његовој супротности, јер је Др Костић заправо крио оно што мисли о Косову, све док није обезбедио садашњу функцију. Вешто? Свакако. Врлински? Тешко…

– Функција председника САНУ је аналогна функцији генерала или команданта, или капитена спортског тима. Обичан војник, обични члан тима могу да исказују мишљења – уз ризик санкционисања од стране надређених. Јер, прави команданти или лидери никад не дозвољавају уношење малодушности или дефетизма у своје редове. Гунђање се често може толерисати у ограниченим дозама, али призивање или свесно пропагирање пораза – никако. А овде имамо команданта, капитена који призива пораз. То је, једноставно, наопако. Војска или тим који он предводи може да буде само губитнички. Визуелизација је једна од кључних компоненти победничког менталитета. Односно, по речима старца Тадеја – какве су ти мисли, такав ти је живот. Визуелизација пораза или повлачења – нужно ће довести до тог исхода.

– Да ли је, на крају, с обзиром да је оптеретио САНУ хипотеком своје изјаве, др Костић спреман да следи сопствени рецепт, односно да покаже политичку мудрост и да, са елементима достојанства, напусти своју фотељу (па онда може, до миле воље, да исказује сва могућа приватна мишљења)?

Признаћете, то је неупоредиво блажи позив од онога који је он упутио на рачун Срба који су, упркос свему, опстали и остали на Косову до данашњег дана.

[i] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-KiM.sr.html

[ii]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2076085/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B+%D0%B7%D0%B0+%D0%A0%D0%A2%D0%A1:+%D0%88%D0%B0+%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BD

[iii]http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+1/2072887/%D0%A1%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B0.html

[iv]http://stanjestvari.com/2015/10/19/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE/

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vladimir-kostic-i-kosovo-vestina-naspram-vrline/

Тако то буде када се дозволи да Сорош вршља по научним институцијама.

Да нико не гаји илузије, Сорошев лоби је имао велики утицај и на избор председника САНУ.

А колики је тек утицај по научним институтима и на државним факултетима, о томе може посебна студија да се напише. Тамо где се не даје довољно из државног буџета, утрчавају са својим донацијама и грантовима разне белосветске организације. А из буџета се за научне пројекте даје све мање.

Е сад, као што су нам објаснили прваци транзиције, попут Боже Ђелића и Млађе Динкића, бесплатног ручка у капитализму нема.

Нема га ни за председника САНУ. Зна се ко је погурао његов избор, који лоби је иза свега стајао, чији новци су за разне пројекте давани. Дуг није друг и председник САНУ, на своју срамоту и срамоту институције на чијем је челу, морао је да изјави ово о одустајању од Косова, које Србија не држи, ни фактички ни формално. Још нам само није додао, да треба да се помиримо са етничким чишћењима, трговином органима и затирањем културне баштине. Али, да се не секирамо, доћи ће и таква изјава. Избор кошта, дуг мора да се врати.

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/glavni-tok/sanu-i-kosovo/

Добро је што је председник САНУ јуче ипак отишао у Председништво Србије на састанак државног и црквеног врха, макар и уз мали наговор премијера. Њему је тамо било место и као човеку који се налази на челу једне од најзначајнијих српских институција, али можда још и више као човеку који је пре неколико дана устврдио да Србија са „елементима достојанства” треба да напусти Косово пошто оно ни де факто ни де јуре није више у њеним рукама и да неко то мора да каже народу. Најава да се неће одазвати позиву председника Николића, јер његово присуство није „најделотворније” и да има академика који боље од њега познају проблематику косовског питања, после оваквог става запарала је уши.

Не сумњамо да у САНУ има компетентнијих људи од др Владимира Костића за проблематику Косова, али је ипак он тај од чијих речи су многи у овој земљи задрхтали. Пре свега они на Косову. Игуманија манастира Соколица код Звечана поручила је да његове речи деморалишу српски народ, иако се др Костић оградио рекавши да је то његов лични став. Мало га је ко, међутим, доживео тако. Наравно да нема дилеме да су у праву они који бране право др Костића да искаже другачији став. Али овде људи ипак мисле да то што говори председник САНУ није ништа друго до пробни балон, односно наговештај могуће промене државне политике у погледу Косова. И отуда су његове речи изазвале толики страх међу косметским Србима, али и толико одушевљене међу косовским Албанцима.

Нисам сигурна да би Костићу дали за право ни сви који су признали косовску независност, јер да је Србија Косово изгубила и де факто и де јуре – не би европски центри моћи инсистирали на томе да Београд с властима у Приштини потпише „правно обавезујући споразум”, о чијем садржају не желе отворено ни да говоре, али ми негде ипак наслућујемо шта би то могло да значи. Шта ће онда било коме потпис Београда ако је Србија одавно де факто и де јуре изгубила Косово? Биће да им ипак фали још онај „де јуре” део за који др Костић тврди да га имају.

Председник САНУ је на трагу старих западних захтева, које су у Србији прихватиле поједине политичке странке, да мора да се прихвати „реалност на терену”. Без обзира на то да ли се неко слаже са овим ставом или не, намеће се питање – шта је то што Србија добија прихватањем те „реалности” – и на то питање председник САНУ није дао одговор. Они који деле његово мишљење ваљда верују да би то био један баласт мање око врата Србије. Да ли би тако и било?

У одговору критичарима др Костић је открио да је могао да за много више пара оде да ради у иностранству. Тиме је ваљда хтео да каже да није ништа мање патриота од оних које је његова изјава саблазнила. Али тешко да је помињање новца некога уверило да је у праву.

Јелена Церовина
објављено: 21.10.2015

 

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/De-jure.sr.html

Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 15. октобар 2015.
 Морам рећи да се искрено чудим чему се то наши политички „чимбеници“ толико чуде у вези са нацртом преговарачке платформе ЕУ за поглавље 35 у преговорима са Србијом. Наводно –  јер за сада нико Платформу неће у целини да објави, већ се у јавност пушта дозирано и на кашичицу, што  такође доста говори већ само по себи – од Србије се тражи да практично прихвати косовску независност, да преговоре у Бриселу више не воде „Београд“ и „Приштина“ већ Србија и Косово, да се постојећи „административни прелази“ претворе у граничне, да универзитет у Северној Митровици уђе у школски систем Косова, као и да здравство, енергетика и јавна предузећа функционишу по законима Косова.

Премијер Вучић је овај нацрт назвао „грозним папиром“ и можемо му веровати да је тако. Али ни оно што је он – заједно са Дачићем – преговарао и потписивао у Бриселу и 2013. и 2015. са становишта националних интереса и достојанства није било ништа боље, па су они ипак све то уредно  прихватили, потписали и још, поврх свега, тај кукавни чин прогласили за „невиђени успех“, нападајући и на црне листе стављајући свакога ко би се усудио да се тим споразумима супротстави. Једино је можда у формулацијама било малко неодређеније, али управо из тих бриселских споразума произилази, или се на њих позива, већина садашњих „грозних ствари“ из преговарачке платформе ЕУ које су тако шокирале и „изненадиле“ српског премијера.

Много тога се може и мора замерити бриселској и уопште западној политици према Србима и Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни и мистериозни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије по том питању. Напротив,  годинама уназад, од тзв. „добро обавештених извора“ до највиших државних функционера, британског премијера, француског председника и немачке канцеларке, као и читавог низа високих дипломата, министара и амбасадора, јасно и гласно је поручивано да је косовска независност „неповратна“, да Приштина у том погледу ужива њихову пуну подршку и да се од Србије очекује да заокруживање процеса те независности ни на који начин не омета.

Дакле, нема никаквог разлога за изненађење. Друга је ствар што би, повремено, понеки бриселски службеник – Штефан Филе, или неко тог ранга – ставио покоји умирујући облог у виду изјаве како „нико од Србије не тражи да призна Косово“, за шта су се онда хватали власт, провладини медији и аналитичари. И заиста, готово нико не тражи да Србија Косово формално призна (то тек понекад изјаве приштински политичари, чисто да додају мало соли на рану) већ се „само“ тражи да се Србија тој независности активно не противи, да не предузима ништа против ње и да не спречава пријем Косова у међународне организације. И то је то. Ко хоће, нек изволи – и не пренемаже се више. Ко неће, нека то јасно и јавно каже и суочи се са последицама.

„Али, ево, видите како их (га) притискају“ – већ чујем „аргументе“ дежурних  режимских квазипатриота – зар то није доказ да је Вучић ок, да је прави патриота и да зликовци зато хоће да га руше?

Наравно да није доказ. Као што није био ни онда када су – пред крај – баш жестоко притискали Тадића и озбиљно га љуљали, између осталог, и форсирањем новорођене напредњачке странке Николића и Вучића. Напросто, њихов је принцип да локалног „партнера“ исцеде до краја, а онда га тако исцеђеног одбаце и траже новог, још већег квислинга, који ће да настави тамо где еј претходник стао. Другим речима, „туци магаре док је у блату“, а када га потроше и из њега извуку све што могу онда прелазе на другог кандидата и новог „стратешког партнера“.  Е, сад, пошто је и Вучић свестан тога њиховог принципа (уосталом, добро зна како је и сам дошао на позицију на којој се налази) он периодично мало затеже, драми, јогуни се и покушава да продужи свој рок трајања. А паралелно са тим, на домаћем терену, уништава сваки заметак озбиљне опозиције, било грађанске, било патриотске – прве да не би послужила странцима за прављење алтернативе, а друге да га не би угрозила и сметала у даљим плановима и диловима са Западом.

Зато не треба ни да нас ни чуди, а још мање заведе, актуелно режимско „патриотисање“, јуначење и ачење намењено углавном оном мање информисаном и мање образованом бирачком телу, које чини основу и темељ напредњачког рејтинга. Као што рекох, нема превише разлога за изненађење, али такође изгледа да има и све мање простора за фолирање. И то је оно што заправо највише смета и подиже температуру у владајућој елити. Не то што им траже – јер знају и они врло добро да Запад то тражи, знали су и у лето 20112. када су се борили за дозволу да формирају владу – већ што им се оставља све мање простора за прикривање да су они спремни да им то што се тражи испоруче уз нешто пренемагања и галаме за унутрашњу политичку употребу.

Истини за вољу, мора се рећи да није то фолирање почело са актуелном влашћу. Али није ни прекинуто као што је обећавано, већ је, штавише, у ту игру скривалице укључен и један број до тада, наизглед, патриотских и према владајућој косовској политици критичких медија и појединаца. И то је, бар са становишта твораца пројекта независног Косова био готово генијалан потез. Јер једно је када – нарочито – оном про-радикалском бирачком телу то да „треба прихватити реалност на терену“ говоре Чеда Јовановић, Соња Лихт и Соња Бисерко, а друго када то исто, или нешто слично, каже неки, такорећи, „косовски јунак“ попут Дрецуна, или „осведочене патриоте“ попут Вулина и плејаде најближих Шешељевих и Милошевићевих сарадника.

И не помаже ту благоглагољивост Марка Ђурића, опортунизам интелектуалне елите, као ни правна еквилибристика једног броја судија уставног суда. Када некоме дате, то јест, прихватите да добије међународни телефонски број, када му признате дипломе и документа, када пристанете да са севера КиМ повучете своје безбедносне и правосудне органе, када брутално натерате своје сународнике да изађу на локалне и парламентарне изборе које расписују органи „Републике Косово“, када вам се борба за „српско Косово“ сведе на јефтину мантру и селотејп траку (стикер) прелепљену преко косовских државних симбола на изјавама којима су  одборници и посланици листе „Српска“ прихватали своје мандате – па шта онда има да се љутите на било кога и шта да очекујете од Вашингтона, Брисела, Буркине Фасо и Вануатуа?

Кад једном потпишете споразум са делом своје територије као са равноправним политичким субјектом и кад се тим споразумом обавежете да га „нећете ометати на путу евроинтеграција“ – као што стоји у Бриселском споразуму – чему се надате и зашто се чудите када и други почну да га третирају као самосталну државу? Кад се без реалне и преке потребе одрекнете лојалног и компактног дела тог дела територије и против воље ваших сународника који тамо живе насилно га гурнете у наручје сепаратистима, одакле вам право и образ да сада ламентирате како – замислите, ко би рекао и ко би се томе надао?! – Брисел и Приштина нарушавају принцип „статусне неутралности“ бриселских преговора и договора? (Као да су они икада били статусно неутрални, чак и онда када су преговарали Борко Стефановић и Едита Тахири, а поготово од онда када су, глупошћу нове власти, дигнути на ниво шефова владе – Дачића и Тачија, односно Вучића и Мустафе.)

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

И тако збуњени српски гласач гледа у дефицит, гледа у „Парове“, „Фарму“, макете Београда на води, борбу против корупције и остале ријалитије које му власт непрестано приређује и не обраћа пажњу на отпуштања, ликвидације, „солидарне порезе“, Бриселске споразуме, граничне прелазе на Јарињу, Косово у Међународном олимпијском комитету и  Унеску, продају Телекома, повећање дуга, смањење плата и пензија.

Но, као и свака илузија, ни ово не може дуго, а поготово не вечно да траје, без обзира колико илузиониста био вешт. Зато се Вучићу и жури на изборе не би ли, док магија још како-тако траје, обезбедио још један четворогодишњи мандат и поново на нулу ресетовао политички часовник. Па онда опет „неизвесност“ око формирања владе, па опет нових „сто дана поштеде“ и тако у круг, све до последњег круга.

 

Извор: http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/vucicev-novi-patriotizam-ili-magare-u-blatu.html

Слободан Самарџић

Заједница српских општина је добила само оно што произлази из Устава Косова на основу Ахтисаријевог плана

Званична реаговања поводом потписивања споразума о Заједници српских општина (ЗСО) –једног од четири споразума – усмерена су на три тачке убеђивања: прво,створена је заједница као темељ живота Срба на Косову; друго, заједница има значајне одлике аутономије; и треће, заједница поседује чврсте институционалне везе са Србијом. Показаћемо да ниједна од ових тачака нема упориште у споразуму и да је управо стога одабрана тактика убеђивања домаће јавности у фикцију која има три наведене карактеристике.

Пре тога, потребно је дати једну напомену: овај споразум проистекао је из тзв. Првог бриселског споразума (19. април 2013), чије су прве тачке посвећене управо ЗСО. Тачке 2 и 4 су овде од посебне важности. У њима секаже да су гаранције за ЗСО дате у важећим законима и Уставу (разуме се, Косова), та да су њене надлежности садржане у „пуном надзору” у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Сваком је било јасно да су већинске српске општине биле предате такозваном независном Косову, што су сви каснији догађаји, закључно са последња четири споразума, и потврдили. Целокупна активност власти Србије после прихватања првог споразума била у томе да од овако дефинисане ЗСО добију бар неки подношљив правни оквир за живот Срба на независном Косову и да се то представи као статусно неутрална ствар.

Сада, када смо добили и посебан споразум о ЗСО, можемо још једном да кажемо да ту нема ничег од онога у шта званичници са премијером на челу покушавају да убеде домаћу јавност. Да кренемо редом.

Прво, сам споразум треба да прихвати Влада Косова својим декретом, који потпада под оцену Уставног суда (тачка 2). Даљи кораци успостављања ЗСО подразумевају усвајање њеног статута, чији ће нацрт управљачки тим (претпостављам заједнице, јер то није прецизирано) поднети „дијалогу на високом нивоу” у року од четири месеца. Ту се отвара и могућност провере нацрта од стране министарства за локалну самоуправу Косова. Потом се захтева сагласност „дијалога на високом нивоу” и, коначно, дефинитивна провера Уставног суда (тачка 21). Тек када се учине сви ови кораци, може се рећи да је ЗСО установљена и да може да делује. Имајући у виду став албанских власти, опозиције и јавног мњења о овом подухвату, можемо претпоставити које ће се препреке постављати у свим фазама овог компликованог поступка. Јасан је закључак да није било места тријумфализму представника власти у Србији. Једноставно, ЗСО није успостављена прошле недеље у Бриселу, а кад ће, не знамо.

Друго, ништа у тексту споразума не упућују на било какву аутономију која се, наводно, креира овим документом. У његовом другом делу (циљеви, а не надлежности) набројани су послови којима ће се ЗСО бавити и начин њиховог обављања. За оцену карактера надлежности којом располаже нека јединица јавне власти (централна, регионална или локална) важно је не само којим се пословима она бави него и на који начин то чини. ЗСО, како то наводи први споразум, а понавља споразум о ЗСО, има „пуни надзор” над пословима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања (тачка 4, под бе, це, де ие). То значи да ЗСО неће доносити законе у овим областима – то ће чинити Скупштина Косова, неће доносити ни уредбе за спровођење ових закон – то ће чинити Влада Косова, већ ће надзирати како се ови законски и подзаконски акти спроводе у општинама са српском већином. ЗСО не само да неће имати законске надлежности, које је тражио председник Србије у својој знаменитој платформи, а прихватила Скупштина Србије у својој још знаменитијој резолуцији (јануар 2013), него неће имати ни извршне надлежности, што је неостварени циљ нашег преговарачког тима. Оно што је ЗСО овде „добила” само произлази из Устава Косова на основу некада одбаченог Ахтисаријевог плана.

Треће, споразумом није предвиђена никаква институционална веза Србије и ЗСО. У првом споразуму не помињу се ни Србија ни Резолуција 1244. (Толико о „тешкој борби” која је тада у Бриселу вођена.) У споразуму о ЗСО Србија се помиње само у делу „Буџет и подршка”, и то на самом крају дугачког списка извора финансирања ЗСО после домаћих и иностраних удружења и организација (тачка 17 од а до де). Ниједним словом није прецизирано како ће Србија финансијски помагати ЗСО, али је сасвим јасно да ће то бити на основу закона Косова, као и све што је договорено поводом првог бриселског споразума. Готово еуфорични успех о чврстој вези Србије и ЗСО претвориће се у тип везе који се практикује са свим српским мањинама у суседним државама.

Не треба сумњати да су представници власти Србије све ово знали када су потписивали први бриселски споразум. У супротном не би прихватили документ који све што утврђује чини под изричитим условом сагласности са Уставом и законима Косова. Спор који се на техничким и политичким преговорима води у суштини је апсурдан. Србија се свим силама залаже да Срби на Косову и Метохији добију оно што им Устав и закони Косова гарантују, а Албанци то избегавају кршећи своје уставне и законске обавезе. И ту Србија има одређену, премда не баш потпуну, подршку Европске уније. Званична Србија хоће да се одрекне Косова и Метохије, али јој то не допуштају Албанци својим ирационалним ставом да Срби ту немају шта да траже. Испада да су у том трагикомичном апсурду Европљани на највећим мукама. Њихов основни проблем је како Албанце приволети праву, које је и само резултат силе и насиља. Сада опет Србија треба да помогне Европи.

Бивши министар за Косово и Метохију

Слободан Самарџић
објављено: 03.09.2015.
Душан Ковачев
четвртак, 03. септембар 2015.
Сажетак: Противно здравом разуму и праву, Споразум о ЗСО је доказао да Бриселски споразум ипак производи правне последице. Он нарушава правни поредак. Формом билатералног уговора Влада Р. Србије препушта беспоретку српску покрајину и своје грађане који тамо живе. Србе Косова и Метохије сопствена Влада предаје насилницима из Приштине.

 

 

Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету да пожали, кâ да би помога.

Његош

Формални наслов Споразума о ЗСО, закључен између Владе Р. Србије и илегалне Владе тзв. Косова августа 2015. године, гласи „Главни елементи и основни принципи Асоцијације-Заједнице општина са српском већином на Косову“. Правни основ тог споразума је тзв. Бриселски споразумиз априла 2013. године.

Ороченост „аутономије“ ЗСО до ревизије за годину дана

Заједница српских општина (ЗСО) се у Споразуму алтернативно назива и асоцијацијом. Под еуфемизмом „Први споразум“ (the First Agreement) у чл. 1 и 2 се у ствари скрива тзв. Бриселски споразум. Његово коначно прихватање извршио је председник Владе Србије закључењем Споразума о ЗСО у форми билатералног међународног споразума са тзв. Косовом. Овим је доказано да је Бриселски споразум произвео правно дејство, пошто је довео до изричитог признања законодавне надлежности тзв. Косова од стране Владе Р. Србије.

Споразумом о ЗСО донетим на основу Бриселског споразума се изричито установљава законодавна надлежност тзв. Косова (Kosovo law) на територији ЗСО. Иако би требало да Споразум о ЗСО има правну снагу међународног уговора, његова прописана правна снага је по чл. 1 Споразума нижа од закона тзв. Косова, а можда чак и од решења као формалног акта Владе тзв. Косова.

Чл. 2 Споразума прописује могућност да Влада тзв. Косова својим решењем на ЗСО непосредно спроводи одредбе тзв. Бриселског споразума. Пошто се питање ревизије Споразума од стране Уставног суда тзв. Косовау материји пренетих надлежности (чл. 5. и 21) не може тумачити мимо чл. 1, значи да је питање правног статуса ЗСО у искључивој законодавној надлежности тзв. Косова, под одложним условом ревизије Уставног суда тзв. Косова за годину дана (чл. 22). Просто речено, сва овлашћења која буду пренета на ЗСО могу за годину дана бити одузета.

Правни статус ЗСО без правног субјективитета

Заиста, прописивање непосредне примене Споразума о ЗСО решењем тзв. Владе Косова значи да и најнижи акт тзв. Владе Косова, који је у формалном смислу појединачан, има вишу „правну снагу“ од било ког акта ЗСО, јер прописано доношење решења представља форму појединачног акта. Међутим, оно што се у тексту на српском језику назива решењем, у тексту на енглеском језику је decree (указ), што значи да форма акта владе тзв. Косова одређује тај акт као општи акт у формалном смислу донет од стране највишег нивоа управне власти! Ово је најбитнија разлика текста Споразума на српском језику од текста Споразума на енглеском језику, са најдалекосежнијим могућим последицама, јер текст на српском даје основ за знатно замашније тумачење ограничења самоуправних овлашћења ЗСО у односу на текст на енглеском истог споразума.

У чл. 2 ст. 1. текста на српском наводе се „посебна својства“, а у енглеском тексту distinct characterЗСО. Појам посебност у српском језику има нешто уже значење од енглеског појма distinction(посебност и различитост). Чини се да дословно тумачење, према тексту на српском, било какве правне ствари везане за ЗСО онемогућава њено схватање као ствари општег карактера. Овим се малициозном тумачу отвара могућност за употребу правног софизма о необоривој правној фикцијинепостојања било каквог акта ЗСО који може имати карактер општег правног акта.

Прописани елементиправног субјективитета ЗСО њеним сопственим Статутом, о којима се у чл. 2 ст. 2 . у Споразуму изричито говори, регулисани су поодељцима Споразума.

Посебно ограничење аутономије доношења статута ЗСО налази се у општим и завршним одредбама Споразума у чл. 21. Њиме се прописује посебна радна група названа„тим руководилаца“ (Management Team) која ће израдити нацрт статутау року од четири месеца од постизања Споразума. Овај „тим руководилаца“ се не наводи у одељку о Организационој структури ЗСО, па израда нацрта статута уопште не мора да буде акт ЗСО. Прописује се да ће тим руководилаца „бити представљен у оквиру дијалога на високом нивоу у року од четири месеца од усвајања ових начела/елемената“. Стандард високог нивоа у оквиру дијалога (енгл. High-level Dialogue) није прецизиран Споразумом.

У случају неопходности (ни овај стандард Споразум не прецизира) предвиђено је „давање нацрта“ уз посредовање „између осталих“. Уместо „осталих“ се изричито наводи само Министарство за локалну самоуправу (наравно, тзв. Косова). Измене (нацрта статута ЗСО) у случају утврђеног постојања неопходности решењем усваја и проверава Уставн суд. И код овог стандарда постоји разлика у преводу, пошто је тешко преводљиви енгелски израз facilitation if necessary (осетљива потреба или потребна олакшица) у тексту на српском језику наведен као „неопходност“.

Овакво решење не представља ни управну ни уставно-судску контролу аката ЗСО (ради се о нацрту акта, а не о акту), већ активно уплитање судске и управне власти тзв. Косова у самоуправу ЗСО на нивоу израде нацрта највишег акта пре фазе његовог предлагања! Неопходност је сасвим неодређени стандард који даје централној власти тзв. Косова потпуно арбитрарно овлашћење уплитања у фази израде нацрта, пре него што тај акт и буде формулисан. Једина обавеза централне власти према ЗСО састоји се у представљању арбитрарно измењеног нацрта ЗСО. По основу разобручено арбитрарног ограничавања израде највишег акта ЗСО, јасно је да ЗСО нема никакво суштинско право да самостално дефинише, а камоли да регулише сопствену аутономију.

Ревизија примене Споразума, која се установљава чланом 22 Споразума, након године дана тиче се искључиво делегираних надлежности по чл. 5Споразума.

Правна неспособност ЗСО

Није аутономија ЗСО онемогућена само при изради нацрта њеног највишег акта. Ограничења су бројна и много гора.

Основни циљеви ЗСО наведени у чл. 5 се не тичу националних особености, нити заштите колективних интереса и колективних права српског народа. Тумачење Споразума о ЗСО у смислу колективних интереса и права српског народа је немогуће, чак и да се противно нашем националном праву примени тумачење pro minoribus у циљу „целокупног надзора у области образовања“ (чл. 3 ал. ц). Споразумом је остављена могућност делегирања овлашћења од централних власти (тзв. Косова). Да ли би теоретски било могуће тврдити да се међу таквим овлашћењима нађе и старање о српској националној мањини? Тешко, пошто међу прописаним циљевима ЗСО основа за пренос таквог овлашћења нема.

Чланови ЗСО (members, чл. 4 ал. ј и и) као „корисници услуга“ би требало да буду нешторазличито од „становника“ (residents, чл. 4. ал. к), као што би општи интерес (common interest, чл. 4. ал. и) требало да буде различит од „заједничког интереса“ (енглески текст Споразума не разликује општи од заједничког интереса као српски, већ наводи дословноcommon interests), и „ставова од заједничког интереса“ (positions of common interests, чл. 4. к). Сем тога, „заједнички интерес“ који се помиње у тексту Споразума на српскомтамо где на енглеском језику стоји cooperation arrangementје нешто сасвим друго. Cooperation arrangements су Споразуми о сарадњи (у множини) и према томе суштински сасвим различит појам од заједничког интереса.

Ствар још више компликује помињање „општег интереса“ у вези са „промовисањем, ширења информација и јавног заступања“м „заједничког интереца“ у вези са „проценом ефикасности пружања јавних услуга“, како стоји у тексту Споразума на српском језику.

Подсетимо, питање колективног српског националног интереса уопште није ни поменуто међу циљевима ЗСО (чл. 4). Правни интереси заједнице Срба на Косову не спадају у основне циљеве ЗСО (чл. 4), дирекно и искључиво могло би се извести само ограничено право на промоцију пред централним властима (чл. 8)! Међутим, промоција спада у маркетиншку, а не правну област.

Канцеларија за жалбе ЗСО располаже толико сведеним овлашћењима да се било какав суштински правни појам жалбене надлежности у њима не може наћи, пошто она само „преиспитује притужбе“, и то „у вези са циљевима заједнице“ (чл. 6. ал. ф) међу којима нема српског националног интереса. Међутим, у енглеском тексту Споразума уместо преиспитивања притужби стоји to examine complaints, што дословно значи испитивање жалби, јер complaint има шире значење које обухвата и појам жалбе и појам притужбе. Зашто се у тексту Споразума на српском нашао појмовно ужи израз од израза у енглеском тексту?

Притужба је инструмент заштите права којом се грађанин обраћа заштитнику грађана, сматрајући да су његова права оштећена радом државних органа. Дакле, не представљадиректни захтевуправном или судском органу ради остварења повређеног права. Дакле, разлика жалбе као процесног средства од притужбе је битна, не ради се о синонимима, иако у енглеском језику оба значења може садржати појам complaint. Наравно, питање који субјект уопште има право да поднесе жалбу (коју Споразум зове притужбом) подобну за преиспитивање, сасвим је нерегулисано Споразумом.

Право ЗСО на учествовање у измени правних аката и покретања судских поступака (све у оквиру „поретка“ тзв. Косова) предвиђено је, додуше, по чл. 10 и 11, али је и ограничено само на угрожавањевршења овлашћења ЗСО по њеном статуту. Дакле, ни оно се не тиче колективних права српског народа на тзв. Косову, нити појединачног заступања Срба, што ионако Споразум не сматра циљевима ЗСО. Овим се право на притужбу ЗСО сасвим удаљује од овлашћења заштите грађана, а приближава се јавно-правобранилачким овлашћењима заштите. Пошто је јасно да ни право ЗСО на самосталн правно-заштитни захтев не постоји, као ни право да ЗСО правно заступа Србе на тзв. Косову суштински не постоји – ЗСО располаже сасвим ограниченом правном способношћу по чл. 14 Споразума.

Према Споразуму ЗСО изричито може да располаже само „неопходном имовином“. То имовинско ограничење ЗСО је изричито и одређено циљно, у смислу чл. 4 Споразума, и нема везе са заштитом колективних, као ни индивидуалних права Срба. Системски тумачено према целини овог акта, ограничење имовине ЗСО према стандарду „неопходност“ (енгл. necessary) има посебан начелни правни карактер. Скандалозно је и додатно ограничење конкретног права власништва ЗСО на партиципирање у власништву предузећа на локалном нивоу.

Приликом одређивања правног капацитета ступања ЗСО у облигационе односе, посебно се наводи само регулисање радног односа са запосленима. Јасно је да власничка овлашћења ЗСОper definitionem не могу бити потпуна, апрактична последица тога је да се ЗСО као правни субјект ставља у неравноправниположај у стварном и привредном праву. „Неопходност правне способности“ ЗСО се по чл. 14 процењује у складу са „законима“ тзв. Косова.

Организација ЗСО као пародија

Слобода самоорганизовања ЗСО је веома ограничена Споразумом. Скупштина ЗСО се не може бирати директно, при чему се образовање тог тела удаљује од принципа непосредне демократије у корист принципа делегирања (енгл. board members). Јасно је да Скупштина ЗСО неће бити никакаво непосредно изабрано представничко телони српског народа, нити грађана који живе на територији ЗСО, већ општинских управа или самоуправа.

Скупштина бира Председника ЗСО (Чл 6. б) који представља ЗСО.

Савет ЗСО (уопште није прописано како ће се бирати, али јесте да неће имати управна, већ саветодавна овлашћења) даваће „смернице“ (guidance). Какви су то акти у хијерархији аката ЗСО, нејасно је, нарочито у светлу хијерархије аката тзв. Косова у коме решење Владе тзв. Косова може бити тумачено као акт више правне снаге од било ког акта ЗСО.

Чланом 6 ал. а ст. 2 уводи се liberum veto општина чланица ЗСО на примену аката Скупштине ЗСО.

Суштински, управна овлашћења ЗСО вршиће Одбор (Board) којег ће чинити делегати (board members) делегатски изабране Скупштине ЗСО (чл. 6. ал. д), а Одбор ће имати професионалне експертске колегијуме (professional collegia composed of experts) према циљевима ЗСО наведеним у чл. 4 Споразума.

Поред Управе, прописује се Споразумом и Канцеларија за притужбе, која ће се уместо жалбама бавити преиспитивањем притужби, што сам раније размотрио у овом тексту.

Иако у Организационој структури ЗСО није прописано постојање никаквог њеног консултативног тела, у чл. 12 је прописано постојање „Консултативног савета за заједнице“, који ће вршити надзор над телима централне власти. Важно је имати на уму да прописани „Консултативни савет“ није никакво тело ЗСО. Његово помињање у истом члану у којем се прописује и да представници ЗСО имају „право на приступ информацијама централних власти у складу са законима Косова“, има смисао у томе да се Власи не досете да је „консултативни савет“ надзорно тело тзв. Косова у чији рад ЗСО нема никакво право увида, нема право жалбе против његових евентуалних злоупотреба, нити се прописује икакво овлашћење у вези са учествовањем ЗСО у његовом формирању насупрот чл. 6 Бриселског споразума. „Консултативни савет за заједнице“ (граматички, израз „заједнице“ је употребљен као множина) није консултативни савет ЗСО (граматички, назив ЗСО је употребљен каоједнина), па се, логично, не помиње у одељку о организацији ЗСО.

ЗСО нема никакво право предлагања „регионалног командира полиције“, а камоли одлучивања о његовом именовању. Споразум једино прописује да ће представницима четири градоначелника на северу бити дозвољено да доставе списак предлога кандидата Министарству унутрашњих послова (чл. 13). Дакле, не ради се о праву предлагања, већ о саветодавном праву које уопште не обавезује централну управну власт тзв. Косова. Овим се коначно спроводи чл. 9 Бриселског споразума којим се потпуно елиминише могућност да четири српске општине стекну право на бирање регионалног командира полиције.

Правни однос са ЗСО централним властима се суштински уопште не регулише. То пропуштање је намерно. Овај недостатак у српском тексту Споразума поткрпљен је трапаво, књижевно стилски, као плеоназам („сарађивати са централним властима по начелима међусобне сарадње“, чл. 8). Наравно, енглески текст Споразума је јасан. Will work with the central authorities on the basis of mutual cooperation значи „рад са централним властима на основу међусобне сарадње“.

У Споразуму на српском језику бркају се уредбе са законодавством (чл. 10), иако енглески текст у истом члану појмовно јасно разликује изразе. Kosovo law, amendments to the legislation and other regulations– „Косовски закони, амандмани на предлоге закона и други прописи“.

Ограничено финансирање

На основу чл. 16 изгледа као да ће ЗСО имати некакву буџетску аутономију. Пошто буџетско право произилази из уставног права, за очекивати је да ће у духу споразума бити наведен устав тзв. Косова. Насупрот томе, наведена су начела транспарентности и одговорности без назнаке њиховог позитивно-правног порекла, изузев изричитог навођења Закона (тзв. Косова) о јавним набавкама.

Тај закон се тиче јавних расхода, а не јавних прихода! Чл. 16 ст. 2 упућује на сходну примену поменутих начела нејасног порекла из члана 17 на наведене изворе финансирања: доприносе чланова, приходе од услуга ЗСО, њених предузећа, приходе од имовине ЗСО, трансфера централних власти, доприноса, бесповратне помоћи и финансијске подршке других субјеката. Регулисање прихода ЗСО је по чл. 17 Споразума прецизније, за разлику од делимичног и двосмисленог регулисања њених расхода, њеног статуса и процесног положаја.

Прописано је да се ЗСО изузима „од дажбина и пореза под истим основама као и општине које су њен део“ (чл. 17 ал. д). Употребљена је веома широка формулација фискалног изузимања, која може значити изузимање српских општина и ЗСО од обавеза упореском систему тзв. Косова. Међутим, иста широка формулација може да буде тумачена и као ослобођење централних власти од финансијских обавеза према српским општинама и ЗСО који потичу из пореза и дажбина. Наиме, у извор финансирања ЗСО које Споразум назива „трансфери централних власти“ (чл. 17. ал. ц) требало би логично да улазе и финансијска средства која централна власт прикупи фискалним путем.

Коначно, али не и правоснажно, одрицање Владе Републике Србије од Косова и Метохије

Погрешна је теза да је правни положај ЗСО сведен на положај обичне невладине организације. Иако је ЗСО територијална организација, суштинска овлашћења су јој сведена на знатно мања овлашћења од НВО. Правни субјективитет ЗСО је попут правног субјективитета нас цитуруса, а пословна способност ограничена јој је већ у фази израде нацрта сопственог највишег акта. Правни капацитет ЗСО према Споразуму нема капацитет локалне самоуправе, а ни територијалне аутономије.

Правни положај ЗСО је Потемкиново село за Србе Косова и Метохије који хоће да живе у легалном поретку. Споразум о ЗСО је закључен у форми билатералног споразума на нивоу председника влада којим је, на срамоту Уставног суда Републике Србије, највиша републичка извршна власт покушала легализацију беспоретка НАТО „државе“.

Споразум о ЗСО сасвим игнорише и „панел“ Апелационог суда у којем би већину чинили косовски Срби (Бриселски споразум, чл. 10). Израз „косовски Срби“ се у Споразуму о ЗСО уопште не наводи!

„Права“на грб и заставу, као и остала „права“ из Споразума о ЗСО, остаће само смоквин лист који прекрива покушај изричите легализације насилног беспоретка сепаратистичке илегалне НАТО творевине супротне нашем националном праву, европском безбедносном праву (ОЕБС) и међународном јавном праву (УН).