Добро је што је председник САНУ јуче ипак отишао у Председништво Србије на састанак државног и црквеног врха, макар и уз мали наговор премијера. Њему је тамо било место и као човеку који се налази на челу једне од најзначајнијих српских институција, али можда још и више као човеку који је пре неколико дана устврдио да Србија са „елементима достојанства” треба да напусти Косово пошто оно ни де факто ни де јуре није више у њеним рукама и да неко то мора да каже народу. Најава да се неће одазвати позиву председника Николића, јер његово присуство није „најделотворније” и да има академика који боље од њега познају проблематику косовског питања, после оваквог става запарала је уши.

Не сумњамо да у САНУ има компетентнијих људи од др Владимира Костића за проблематику Косова, али је ипак он тај од чијих речи су многи у овој земљи задрхтали. Пре свега они на Косову. Игуманија манастира Соколица код Звечана поручила је да његове речи деморалишу српски народ, иако се др Костић оградио рекавши да је то његов лични став. Мало га је ко, међутим, доживео тако. Наравно да нема дилеме да су у праву они који бране право др Костића да искаже другачији став. Али овде људи ипак мисле да то што говори председник САНУ није ништа друго до пробни балон, односно наговештај могуће промене државне политике у погледу Косова. И отуда су његове речи изазвале толики страх међу косметским Србима, али и толико одушевљене међу косовским Албанцима.

Нисам сигурна да би Костићу дали за право ни сви који су признали косовску независност, јер да је Србија Косово изгубила и де факто и де јуре – не би европски центри моћи инсистирали на томе да Београд с властима у Приштини потпише „правно обавезујући споразум”, о чијем садржају не желе отворено ни да говоре, али ми негде ипак наслућујемо шта би то могло да значи. Шта ће онда било коме потпис Београда ако је Србија одавно де факто и де јуре изгубила Косово? Биће да им ипак фали још онај „де јуре” део за који др Костић тврди да га имају.

Председник САНУ је на трагу старих западних захтева, које су у Србији прихватиле поједине политичке странке, да мора да се прихвати „реалност на терену”. Без обзира на то да ли се неко слаже са овим ставом или не, намеће се питање – шта је то што Србија добија прихватањем те „реалности” – и на то питање председник САНУ није дао одговор. Они који деле његово мишљење ваљда верују да би то био један баласт мање око врата Србије. Да ли би тако и било?

У одговору критичарима др Костић је открио да је могао да за много више пара оде да ради у иностранству. Тиме је ваљда хтео да каже да није ништа мање патриота од оних које је његова изјава саблазнила. Али тешко да је помињање новца некога уверило да је у праву.

Јелена Церовина
објављено: 21.10.2015

 

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/De-jure.sr.html

Comments are closed.

Post Navigation