Једна стара, често заборављена мудрост, поготово у времену опште фасцинираности технологијом и њеним достигнућима, разним титулама, стварним или купљеним, као и личностима које су на било који начин постале „познате“, говори нам да вештина није исто што и врлина.

У ултра-прагматичном свету, у коме се једино вреднује „резултат“ који је донео „успех“, таква једначина делује помало апстрактно, па чак и безнадежно идеалистички. Шта кога брига какав си карактер, важно је да ли си „успешан“ или не, да ли имаш власт, новац, моћ – или, најпожељније, све то заједно. Другим речима, „успех“ је, већ сам по себи, врлина. То је, у сваком случају, модел вредновања који мас-медији промовишу.

Али Косово, колико год непријатељи спољни и унутрашњи покушавали да га приземље, није обичан материјални факат, обичан интерес, обичан део територије. Да јесте, не би колективни дух нације, чак и у овом неславном историјском тренутку, спречавао чак и „напрагматичније“ припаднике политичке класе – чисти политички плаћеници, агенти или трајно одрођени Срби се овде не рачунају – да се усуде да отворено пропагирају његово признавање као независне државе. Чак и народ слуђен немаштином, неизвесношћу, медијском цензуром и (анти)културном агресијом већински негде дубоко осећа да се ради о светињи, с којом се једноставно не може трговати, с чијим добровољним губитком би се изгубио и део себе, онај најбољи. И то трајно, попут губитка душе. Косово нас, очигледно, колективно одржава у духовном животу, подсећа нас на узвишене сфере битисања, којих ипак не би да се одрекнемо, упркос сиренском зову „бољег живота“ који би, наводно, требало да дође чим се определимо за „царство земаљско“.

Зато вреди, осврћући се председника САНУ Владимира Костића („Неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које дефакто и де јуре више није у нашим рукама“.[i]), најпре цитирати глас „обичног света“. Глас народне врлине који је, више него икад у памћењу, загушен гласом бескрупулозне „вештине“. Ево само неколико коментара читалаца сајта РТС на интервју[ii] који је Костић дао тзв. јавном сервису само дан после свог несрећног гостовања на Радио Београду, ради „разјашњавања“ своје горе-наведене изјаве:

  • „Као представник било које државне институције Ви за време мандата УВЕК представљате ту институцију а не СЕБЕ, за то сте и плаћени. Поднесите оставку па онда износите „своје“ мишљење!“
  • „Лажна је дилема која се помиње у медијима, да је услов који се ставља пред Србију: Признавање Косова или улазак у ЕУ! Не, право питање које се поставља Србији је: Одрицање Србије од својих права на Косову или улазак у ЕУ! То је питање на које актуелни политичари, академици и остали треба да дају своје мишљење. Да је академик Костић прелистао уџбенике из историје, тамо би могао да пронађе да је било периода када ни цела Србија „де факто и де јуре“ није била у рукама Срба. Сетимо се, била је 350 година у турским рукама, неколико година у аутроугарским, у немачким, у рукама Титових комуниста. „Ничија није горела до зоре“, па тако ни Косово неће довека бити окупирано.“
  • „Професор је довољно образован и озбиљан и не може рећи грађанима Србије да није одговоран за своје изјаве и поступке, а представља САНУ Србије. То је брутално, дрско, лицемерно и непримерено представљати на такав начин САНУ Србије. Напустио је своју науку и упустио се у науку којој није дорастао очигледно са одређеним циљем. и то свесно са свим последицама којих је итекако свестан, али није га брига за последице, јер је вероватно добио за себе довољну награду. Зна он да је требао прво да да оставку на своју функцију па онда да каже своје лично мишљење, али тада његова изјава и мишљење неби имало никаквог значаја и смисла нити би имало било какву тежину па самим тим не би за то добио ни награду. Дакле, свесно је злоупотребио своју функцију и потценио грађане Србије.“
  • „Можда наша генерација и не успе да се врати на део окупираног Косова, али време ће показати. Полако али сигурно оно ради за нас! Политичка ситуација се мења. Зашто нашим наследницима да не кажемо да је то наша земља и да нико нема права да се одрекне наших корена?“
  • „Зашто ја као порески обвезник ове земље морам да плаћам човека који говори у своје лично име?“

Овај интервју је, иначе, добио неуобичајено велики број коментара читалаца, а горе-наведени коментари одсликавају већински став коментатора. Још један доказ да, не само да врлина у овом повесном тренутку много више станује у народу него у „елити“ – заједно са оним што се зове здрав резон – већ и да, супротно свим необавештеним или циљаним гласинама, народ уопште није „мртав“, што је, иначе, још једна од теза којом данашња „вештина“ често уме да правда свој недостатак врлине.

Нема се много шта додати наведеним коментарима. Само неколико ствари.

– Као професионалац егзактне науке каква је неурологија, др Костић би требало да буде свестан чињенице да његова одбрана да је његов изречени став, како је рекао, „став једног бесконачно усамљеног појединца“, на који има не само право, већ, по свом тумачењу, и обавезу – једноставно емпиријски не пије воду. Довољно је само послушати увод у његов изворни интервју за Радио Београд, па видети да водитељка говори искључиво о САНУ, њеном деловању и имиџу, и Костићевој улози као недавно изабраном председнику САНУ.[iii] Дакле, очигледно је да је он позван у емисију као преседник САНУ, а не као др Владимир Костић, еминентни неуролог, па чак ни као Владимир Костић, грађанин. А, као што су „обични“ коментатори са сајта РТС-а приметили, кад си носилац јавне функције – ти УВЕК представљаш ту инститицију, кад си у било ком јавном простору. Приватна си личност једино у приватним просторијама, без камера и микрофона, у којима имаш право на приватност. То је природа обављања јавне функције, и то није ништа ново. Коме се не допада – не мора да буде јавна личност. Није смак света, макар тако можда и изгледало.

– Костић је још један припадник новије школе, утемељене после 5. октобра, према којој се „храброст“ дефинише наспрам блискости ставовима (до скоро) једине светске суперсиле. Што си ближе ставу Зле империје, то си „храбрији“ – макар тај став био у супротности са интересима сопствене заједнице. А, са залеђином империје и најмоћнијег војног савеза у историји, некако је лакше бити „бесконачно усамљени појединац“, какав би др Костић можда чак и желео да буде. Узгред – то је још један доказ да чак и поклоници вештине бар подсвесно чезну за врлином, па воле себе или да виде или да преставе у том светлу.

– Подупирући свој дефетистички став, др Костић каже: „Али, говорећи поштено, ако један министар, премијер или председник мора да тражи дозволу да уђе на ту територију, то врло јасно говори да немамо ни људске ни економске ни било које друге капацитете да наметнемо своју вољу. Можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна”.[iv] Питање за др Костића: да ли се и колико борио да до тог стања не дође? Да ли се оглашавао против споразума о интегрисаном управљању границом? Бриселског споразума? Да ли се мрзнуо на улици демонстрирајући управо против споразума којима је садашња власт сама себи одузела могућност да без дозволе окупатора уђе на територију КиМ, тј. бар њен северни део? Да ли је позивао САНУ да бар организује скуп где би се размотрила сврсисходност ових споразума? Ако јесте – то широј јавности није познато.

– Зашто др Костић није јавно заступао став да „треба напустити Косово“ пре него што је постао председник САНУ? Није ли то довољно крупно питање, довољно важно да остала господа академици буду упознати са његовим ставом пре него што су га предложили, а потом и изгласали? Или је, можда, „прагматично“ чекао да прво постане председник САНУ, па тек онда да изнесе став? У сваком случају, може се рећи да су овде замењене тезе: није реч о „праву“ др Костића да каже шта год му је на уму, макар био и председник САНУ, већ о праву његових колега, као и шире јавности, да буду упознати са његовим ставовима по кључним питањима пре његовог ступања на функцију. Тек тада би се могло говорити о некаквом његовом „интелектуалном поштењу“. Овако је реч управо о његовој супротности, јер је Др Костић заправо крио оно што мисли о Косову, све док није обезбедио садашњу функцију. Вешто? Свакако. Врлински? Тешко…

– Функција председника САНУ је аналогна функцији генерала или команданта, или капитена спортског тима. Обичан војник, обични члан тима могу да исказују мишљења – уз ризик санкционисања од стране надређених. Јер, прави команданти или лидери никад не дозвољавају уношење малодушности или дефетизма у своје редове. Гунђање се често може толерисати у ограниченим дозама, али призивање или свесно пропагирање пораза – никако. А овде имамо команданта, капитена који призива пораз. То је, једноставно, наопако. Војска или тим који он предводи може да буде само губитнички. Визуелизација је једна од кључних компоненти победничког менталитета. Односно, по речима старца Тадеја – какве су ти мисли, такав ти је живот. Визуелизација пораза или повлачења – нужно ће довести до тог исхода.

– Да ли је, на крају, с обзиром да је оптеретио САНУ хипотеком своје изјаве, др Костић спреман да следи сопствени рецепт, односно да покаже политичку мудрост и да, са елементима достојанства, напусти своју фотељу (па онда може, до миле воље, да исказује сва могућа приватна мишљења)?

Признаћете, то је неупоредиво блажи позив од онога који је он упутио на рачун Срба који су, упркос свему, опстали и остали на Косову до данашњег дана.

[i] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-KiM.sr.html

[ii]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2076085/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B+%D0%B7%D0%B0+%D0%A0%D0%A2%D0%A1:+%D0%88%D0%B0+%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BD

[iii]http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+1/2072887/%D0%A1%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B0.html

[iv]http://stanjestvari.com/2015/10/19/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE/

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vladimir-kostic-i-kosovo-vestina-naspram-vrline/

Comments are closed.

Post Navigation