Дејан Мировић
уторак, 08. децембар 2015.
Такозвано Косово и Европска унија су потписали Споразум о стабилизацији и придруживању у Бриселу крајем октобра 2015. године (документ потписали комесар за проширење Јоханес Хан и шеф дипломатије Федерика Могерини у име ЕУ, а Иса Мустафа испред Приштине). „Неименовани“ извори српске државне агенције Танјуг истог дана изнели су сопственo тумачење правне природе ССП-а.

Према њима, реч је о “посебној“ врсти уговора попут онога потписаног између Тајвана и ЕУ. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић изјавио је да је Косово потписало уговор са ЕУ, а не са државама чланицама те организације. Коначно, премијер Вучић је истакао да је у економском смислу “добро“ за Србију што је Косово закључило ССП.

Међутим, ове аналогије и тврдње, најблаже речено, нису биле тачне. ЕУ нема формалне дипломатске и полититичке односе са Тајваном и придржава се политике “једне Кине“.[1] Од 1988. године интересе Брисела на Тајвану представља Европска привредна комора, а од 2003. године Европска канцеларија за економију и трговину. Интересе Брисела на Косову заступају Канцеларија ЕУ на Косову, специјални представник, Еулекс, Канцеларија за везу ЕК и бројне амбасаде држава чланица ЕУ.[2] Тајван је још 1971. године изгубио статус чланице УН. После тога су Француска, Немачка и друге чланице ЕЕЗ прекинуле дипломатске односе са Тајваном. Све посете званичника Брисела Тајвану имају приватни карактер.

Са друге стране, Косово по сваку цену и уз подршку ЕУ покушава да постане чланица УН и Унеска. Бројне су и честе посете званичника из ЕУ. На пример, аустријски председник Хајнц Фишер био је у званичној посети Косову на сам дан потписивања ССП са ЕУ.

Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој.

Захваљујући ЕУ, Косово је много озбиљније заступљено од Тајвана у међународним економским организацијама. Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој. Тачније, текст Споразума о стабилизацији и придруживању показује да се ради пре свега о политичком уговору. (Зато се стиче утисак да га српски премијер није ни читао.) На пример, у преамбули ССП наводи се да ће Косово и ЕУ водити “политички дијалог“ и истиче да ће Косово и ЕУ градити блиске политичке везе. Други део ССП у потпуности је посвећен политичким везама.

Разматра се и статус Косова. У преамбули ССП-а са Косов налази се звездица/фуснота у којој пише и да се статус Косова решава у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде из 2010. године. Ово је више него неповољно за Србију. Саветодавно мишљење МСП донето је после Резолуције 1244 (lex posterior derogat legi priori). Саветодавно мишљење МСП из 2010. године подржава независност Косова и дерогира на скандалозан начин Резолуцију 1244.[3]У члану 2 наводи се да закључивање ССП не доводи до конституивног признања Косова као независне државе, посебно када је реч о пет држава чланица ЕУ које не признају ту творевину (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка). Јасно је да овај члан није донет на захтев Србије, већ на захтев мањинских пет држава чланица које се противе независности.

Србија није ни учествовала у преговорима између ЕУ и Косова. Напротив, у Бриселском споразуму из 2013. године Србија се обавезује да неће правити сметње на европским интеграцијама Косова, а директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је то и потврдио када је изјавио да Србија неће спречавати регионалне, већ универзалне интеграције Косова.

Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Међутим, такав став пет мањинских држава чланица неће спречити ЕУ да де јуре призна Косово. Тачније, Лисабонски уговор је на врху правне хијерархије ЕУ и пет мањинских држава неће моћи да блокирају признање Косова позивајући се на ССП. Прецизније, према члану 238 Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора), мањина за блокаду одлуке Савета ЕУ мора представљати 35 одсто популације ЕУ. Тај проценат од укупног становништва Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка немају, већ имају мање од 80 милиона људи у ЕУ која има око 500 милиона.

Такође, у Лисабонском уговору у члану 217 наглашава се да се међународни споразуми закључују само са међународним организацијама и државама. То је и општеприхваћена дефиниција субјекта у међународном праву. Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Такође, ЕУ је тек после ступања на снагу Лисабонског уговора 2009. године постала правно лице. Зато је српски ССП из 2008. године потписан са државама чланицама, а ССП који је потписала Приштина 2015. са ЕУ као правним лицем. Подела на физичка и правна лица је иначе од другостепене важности у међународном праву јер физичка лица не могу бити субјекти у овој грани права (само објекти). Тако да је и овај “аргумент“ адвоката ЕУ у Србији о уникалности ССП са Косовом неприкладан и застарео са правне тачке.

Коначно, ССП не може бити “економски“ добар за Србију као што то тврди премијер. Ради се, пре свега, о правно-политчком, а не економском уговору. То показује члан 4 ССП, у којем се Косово обавезује да поштује међународно право, и чланови 5 и 8 и 13, који говоре о односима са Србијом као равноправном страном и “суседом“. Према члану 6, Косово мора да сарађује са Хашким трибуналом и Римским судом и да имплементира њихове статуте у “домаће“ законодавство.То су правне и политичке обавезе, а не економске.

Треће поглавље је у потпуности посвећено регионалној прекограничној и политичкој сарадњи са државама које су процесу придруживања ЕУ. Затим од четвртог поглавља почињу претежно политичко-економска поглавља о протоку робе, администрацији државној, транзиту кроз територију и финансијским и царинским правилима, визама, граничној контроли, извештајима о напретку, правима косовских “грађана“, као и имплементацији ЕУ законодавства у “косовско право“. Међутим, када се примени циљно или телеолошко тумачење, јасно је да све ове одредбе имају један циљ. То је признање Косова као државе у складу са три услова које тражи међународно право.

Коначно, ССП не може бити “економски“ добар за Србију као што то тврди премијер.

Прецизније, ЕУ у ССП третира Косово као државу која испуњава три основна услова за признање.[4] То су постојано становништво (косовски грађани), територија (одредбе о транзиту и визама) и сувереност (одредбе о администрацији, царини и косовском праву). Српске суверености, грађана и територије нема у ССП, упркос томе што ови елементи државности постоје на терену посебно на северу КиМ.

Дакле, поводом ССП-а и његовог тумачења, може се поставити само једно питање. Да ли се од стране ЕУ ради о де факто или де јуре признању Косова као самосталне државе?

Софистичко и лукаво позивање у фусноти (због противљења пет држава независности) на саветодавно мишљење МСП из 2010. о Декларацији о независности Косова даје одговор на та питања. У ССП са ЕУ претежу елементи де јуре признањa Косова.


[1] http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/countries/taiwan/

Позивање на Тајван је потпуно депласирано и због историје овог острва које је од 1885. до 1945, по уговору из Шимоносекија, припадало Јапану, затим било чланица УН до 1971, а затим де јуре припада Кини, а де факто има посебну администрацију коју чак ни САД не признају као државу или владу јер од 1972. године на острву имају Амерички институт на Тајвану као представништво, а не као амбасаду,

[2] У међународном праву јавном постоје велике разлике између дипломатских и економских представништва. Види више о томе Крећа М., “Међународно право представљања“, Правни факултет, Београд, 2012. стр 145. Они се дефинишу као псеудодипломатија или трговинске коморе које се користе када нема дипломатских односа и зато немају дипломатски имунитет за разлику од дипломатских представника. Дакле, формалноправно, представници ЕУ на Тајвану немају дипломатски имунитет, а на Косову имају.

[3] Још један доказ за ову тврдњу је да таквог решења нема у Бриселском споразуму и да је са правне тачке гледишта ССП са Косовом боље “штити’ Ипак, без обзира на овакав уговор који иде у корист Приштине мора се признати ‘ српске интересе него Бриселски споразум. У Брислеском споразуму нема чак ни помена о фусности и Резолуцији 1244

[4] Види Крећа М., “Међународно јавно право“, Правни факултет, Београд, 2012. стр 169. Крећа наводи да су три основна услова становништво, територија и сувереност и додаје да признање мора бити конституивно. У члану 2 ССП га нема, али зато га има у преамбули ССП позивањем на саветодавно мишљење МСП и правним чињеницама као што су амбасаде држава ЕУ у Београду и на Косову. Дакле, више елемената има за де јуре признање које је потпуно него де факто које је делимично

САОПШТЕЊЕ СКУПШТИНЕ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА

ИСКЉУЧЕЊЕ струје руској републици Крим од стране власти у Укрјини без обзира на уговоре које Руска Федерација има са Украјином чини живот становника овог руског полуострва тегобним и мучним и доводи у питање његову егзистенцију.

Историја Косова и Метохије и Крима умногоме је идентична са свим тешкоћама, егзодусом, несрећама и прогоном које је народ доживљавао.

Са Крима је кренула христијанизација Русије када је у граду Херсонесу свети руски кнез Владимир примио хришћанство. У средњем веку је Крим освојен од стране Турака (Татара) који добар део руског становништва масакрирају а сами се на том рајском полуострву насељавају формирајући државу звану Кримски каганат. Нешто слично се дешавало и са Косовом и Метохијом после Косовског боја.

Године 1853. је руска царска војска вратила Крим у наручје Русије а 1912. године Балканским ратовима Србија Косово и Метохију. Комунизам је одвојио Крим од своје матице Русије као што је умногоме Јосип Броз Тито удаљио Косово и Метохију од Србије. На сву срећу Бог и руски председник Владимир Путин вратили су Крим мајчици Русији док Србија још увек чека државника који ће Косово и Метохију врати мајци Србији.

Зато Скупштина АП КиМ даје пуну подршку народу Крима да у овим тешким тренуцима издржи и истраје имајући у виду да их Русија без обзира на недаће и невоље неће препустити судбини. Они су ипак најтежи део пута прошли јер су део Руске Федерације а недостатак струје, воде је лакши део пута и сигурно је да ће народ Крима и ту препреку успешно пребродити.

Срби на Косову и Метохији не могу много да помогну Кримљанима због тешке ситуације у којој се и сами налазе, али братска љубав коју у себи носе је нешто на шта становници Крима увек могу да рачунају.

Јер, ипак Крим је Русија а Косово ето Сербия је саджај великог мурала у строгом центру Косовске Митровице, са чиме се Срби јужне српске покрајине у потпуности слажу.

Скупштина АП КиМ
Потпредседник Скупштине
Добросав Добрић

Скупштина Аутономне покрајине КиМ, коју београдске власти игноришу јер је брана катастрофалној политици коју воде према Косову и Метохија, саопштењем за јавност скренула је пажњу на још један погубан потез власти према делу своје територије. Преносимо саопштење у целости.

АП КиМ: Вучићев режим дао додатни легитимитет "државности" тзв Косова
Илустрација: Србијаданс.нет

Ратификација споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), између „Косова“ и Европске Уније (ЕУ), уз подршку самозваних српских посланика „Српске листе“, представља експлицитно признање независности „Косова“ од стране актуелног режима Александра Вучића. Нажалост, актуелна власт је на овај начин пребацила одговорност на тзв. српске представнике који су изабрани на изборима које је спровела тзв. независна држава Косово. Тај полусвет не представља српски народ на Косову и Метохији. „Избори“ који су их довели на власт, обележени су изборном крађом, уценама, претњама и условљавањима, и то по законима „Косова“ а не Р. Србије и овим поступком су само допринели легитимизацији „Косова“ као државе у међународним односима. Да би сачували своје личне привилегије, које им издаја националних и државних интереса доноси, није им засметао ни амандман којим је Косово означено као Република уместо звездице и фусноте.

Опште је познато да Европска унија не потписује споразуме са покрајинама, регијама, провинцијама, градовима или географским подручјима већ само са сувереним државама. Па је из тог разлога изјава директора Владине канцеларије за КиМ господина Марка Ђурића лицемерна да је постигнути споразум статусно неутралан, као и изјава Александра Вучића да ће ССП отворити нове економске перспективе Србије на Косову и Метохији. А постигнути споразум управо прејудицира статус „Косова“.

Да цинизам и иронија буду још већи овај споразум је подржан док се на другој страни наводно боре против пријема Косова у УНЕСКО.

Резултат лицемерне и неискрене политике Владе Р. Србије, коју води према КиМ је свакодневно исељавање Срба и осталих неалбанаца и јачање тзв. независне државе „Косово“. Група грађана која себе назива „српском“, присвојила је сувереност од грађана и мимо њихове воље учествује у успостављању власти независне државе „Косово“ на целој територији покрајине, урушавајући на тај начин територијални интегритет и суверенитет Р. Србије и њене државности на Косову и Метохији.

Извор: http://www.kmnovine.com/2015/11/apkim.html#ixzz3qbgkyy5v

ЈАЊА ГАЋЕША

1

Како су Срби у централном Косову разбијени и како је круг српских села потпуно пресечен
У непосредној близини села Угљаре код Косова Поља изграђена је главна саобраћајна петља која повезује три путна правца – Ниш, Скопље и Тирану. Петља повезује нови аутопут, који од Ниша иде за Албанију, односно луку Драч, са потпуно новим путем за Скопље, који пролази кроз највећу житницу на Космету – кроз такозвано Широко поље. Петља и путеви о којима пишем изгледају тако моћно да се српска села око њих готово и не виде. Реч је о централном делу Косова, где је највећа концентрација српског живља. Експропријацијом обрадивог земљишта високе плодности у приватном и државном власништву Србима је због тих путева одузето више од хиљаду хектара земље.

Срби су у централном делу Косова 1999. године успели да опстану јер су села, са једне стране, Ново Насеље, Суви До, Скуланево, Лепина, Радево, Батусе, Преоце, Лапље Село, и, са друге стране, Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе, са Грачаницом били повезани, највећим делом, пољским путевима. Све то посматрано из ваздуха личи на неправилни круг. Пољски пут који су мештани села Угљаре и Бресје до бомбардовања искључиво користили за одлазак на своје њиве у годинама после бомбардовања добро им је дошао јер су њиме могли да дођу до Преоца, укључе се у круг који помињем, и тако стигну до осталих српских места. Срби из Чаглавице су имали пут којим су могли до Лапљег Села. У оним деловима где је тај пут водио кроз поље Албанци су 1999. године постављали противтенковске мине, па су људи страдали између Лепине и Преоца, Ливађа и Лапљег Села. Да би спречили нападе Албанаца припадници Кфора су о свом трошку све те путеве асфалтирали. Њима се већ 16 година Срби крећу. Магистрални пут Приштина-Скопље и Приштина-Призрен годинама се избегавао из безбедносних разлога. То је највећи део – лично не волим тај назив – грачаничке енклаве, у којој живи око 20 хиљада Срба. Око свих тих села налази се српска земља која је у приватном и државном власништву. Појединци су протеклих година део своје имовине продавали, посебно Срби из Чаглавице, али то није нарушило круг који чине српска села.

ОТИМАЧИНА ЗЕМЉЕ
У јануару 2001. године група Срба из централног дела Косова отишла је код председника СР Југославије Војислава Коштунице и предложила, између осталог, да се онима који су остали омогући да обрађују и земљу која је у државном власништву, а налази се у атарима набројаних српских села и коју су до 1999. године обрађивале Земљорадничке задруге и Пољопривредни индустријски комбинат из Косова Поља. Она би нас у тим тешким годинама хранила, а чинило се тада да би је једино тако могли сачувати. То је најплоднија косовскометохијска земља, километрима дуга равница, и знали смо да ће доћи време њене отимачине. Све су то председникови људи тада записали и на томе је остало.

2

Управо на том пољу се сада налазе петље и путеви, стамбена насеља имућних Албанаца. Шта то значи за Србе из круга који сам поменула? Најједноставнији одговор би био да су разбијени, односно да је круг потпуно пресечен. Људима се пресецају имања, па им њиве остају и са друге стране пута. Гледају у њих, а оне су им километрима далеко. И није то све.

Кроз српска села Батусе, Лепина, Скуланево, Суви До и Ново Насеље у току је реконструкција пута која подразумева његово проширење и изградњу већих кружних токова. Тај пут иначе директно повезује магистрални пут Приштина-Призрен са аутопутем за Тирану. Он је, овако проширен, савршена обилазница око Приштине за све врсте возила јер се недалеко од Новог Насеља спаја са новим аутопутем за Скопље. Како ће Срби опстати у тим селима само Бог зна.

У најтежим годинама преживели смо у централном делу Косова захваљујући узаним и блатњавим сеоским путевима, путевима кроз њиве. Сада смо разбијени модерним асфалтним путевима који су, случајно или не, морали да прођу баш тамо где је највише Срба.

У прошлом тексту сам писала о значају Инекс ски-центра Брезовица за опстанак Срба у Сиринићкој жупи. Пошто су надлежни у Београду на ову отимачину реаговали као на ујед комарца – и тако се само одали да су све унапред знали и прећутно пристали – амбасадори’ земаља велике петорке у Приштни дали су пуну подршку експропријацији ски-центра, нагласивши да је све урађено по „законима Косова“. Како ће Срби опстати у том делу Косова и Метохије, показаће нам време које долази. Знајући са ким имамо посла, нема места оптимизму.

ОДСЕЦАЊЕ СЕЛА, ПА КУПОВИНА ИМАЊА
Опште је познато да се фалсификовањем докумената, личних карата, потписа, свакодневно отима српска имовина од Мердара до Качаника и Драгаша. Све чешће и мртви Срби потписују папире о наводној купопродаји земље и некретнина. У Метохији и Косовком поморављу су највећи део онога што је власништво државе Србије већ отели. Да би дошли до приватне имовине, нападају и туку Србе.

Најновији напад на српску децу у Горњем Кусцу код Гњилана није се случајно десио. Ништа Албанци на Косову и Метохији већ деценијама не раде случајно. У Горњем Кусцу живи око 2.000 Срба. Испред њега се налази такође велико српско село Станишор. До њега се стиже споредним путем који већ 16 година користе и Срби из Новог Брда. Тај спорени пут сва три поменута места повезује са Шиловом, центром окупљања Срба из Косовског поморавља. Никада се Албанци, сем ако није планирано и наређено, тамо где су мањина – а у Горњем Кусцу то јесу – не би усудили да нападну не само Србе већ било кога. То ће вам сваки Србин на Косову и Метохији потписати. Чини се да сада покушавају да пресеку ту линију кретања Срба – што батинама, што новцем. Није искључено да ће се после овог напада појавити интересовање Албанаца за куповину српске земље или кућа у Горњем Кусцу и око њега. То им је већ виђена тактика. Сами Албанци причају да им се дају паре у руке и одреди кућа или њива у неком српском селу, где никада пре нису били, уз наредбу да треба да је купе и живе тамо. У општини Ново Брдо већ неколико месеци Албанци у бесцење купују српску земљу.

3

У условима тоталне обесправљености, када ни после 16 година не знамо шта доноси ноћ, а шта дан, када својим очима гледамо и на својој кожи осећамо све оно што се подразумева под појмом окупација, када нас свакодневно каменују и скрнаве светиње, две смо лекције добро научили. Једна је да, када представници власти у Београду кажу, на пример, „не дам Газиводе“, одмах знамо да је то следеће на реду и да смо и то дали, само чекамо да видимо како ће то да саопште јавности у централној Србији. Не нама, већ том гласачком телу. Ми са Косова и Метохије већ годинама никоме нисмо важни – једноставно не постојимо. Друга је да због свега не кривимо ни Албанце ни такозвану међународну заједницу, већ званични Београд, и то највише због пута који су одабрали, јер и птицама на грани је јасно да он води у Земљу Недођију.

Извор: http://www.standard.rs/politika/33019-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%92%D0%B8%D1%98%D1%83

Душко Челић
У бројним јавним реакцијама поводом настојања сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији, да “Косово“ постане члан Унеска, чини се да је недовољна пажња посвећена правној димензији и последицама у случају да се то заиста и догоди. У предвечерје заседања Генералне конференције УНЕСКО, која ће се одржати од 3. до 18. новембра ове године, а која ће одлучивати о предлогу Извршног савета Унеска да “Косово“ постане члан те организације, шира јавност требало би да буде упозната и са правним аспектом такве евентуалне одлуке.

Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције).

Основна правна последица евентуалног учлањења „Косова“ у Унеско огледа се у  приступу Конвенцији о заштити светске културне и природне баштине, коју је Генерална конференција Унеска усвојила на XVII заседању, одржаном у Паризу 1972. године (у даљем тексту: Париска конвенција). Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције). Надаље, овом конвенцијом је предвиђено да “национална културна баштина, поштујући у потпуности суверенитет државе на чијој територији се налази и не кршећи власничка права, представља истовремено универзалну баштину, на чијој заштити треба да сарађује читава међународна заједница“ (чл. 6. ст. 1. Париске конвенције).

Оног часа када би “Косово“ постало члан Унеска стекло би право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и “косовском националном баштином“, као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет „Косова“. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти „Косова“.

Искључиво право на заштиту свих споменика културе на територији Косова и Метохије, па дакле и српске културне баштине, имали би “органи и нституције“ сепаратистичких de factoвласти “Косова“. И не само у погледу заштите, већ и у погледу читаве културне политике према и у односу на српску културну баштину на тој територији (укључујући, али не ограничавајући се на јавну презентацију и валоризацију), постало би суверено право “Косова“. То право, у случају добијања статуса члана Унеска, односно, у случају потписивања Париске конвенције, било би међународно-правно “запечаћено“  ауторитетом Унеска, без обзира на то што је на снази Резолуција СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и без обзира на то што “Косово“ није чланица УН. Истина, од 17. фебруара 2008. године, сепаратистичке de facto власти на Косову и Метохији су се у свим областима, па и у области културне политике, понашале као de facto држава; ствар је у томе да би, у случају учлањења у Унеско “Косово“ и de iure, у области заштите природне и културне баштине на тој територији, добило сва права и обавезе као и свака  међународно призната суверена држава.

Упоредо са вишегодишњом агресивном кампањом сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији и њених спонзора, усмереном ка учлањењу у Унеско одвија се квазиправно и квазиинституционално насиље на српској православној културној баштини. Посебно је у том погледу актуелно поступање “Врховног суда Косова“ поводом дела својине на земљишту манастира Високи Дечани, као и доношење “нацрта косовског закона о културном наслеђу“, и “нацрта косовског закона о изменама и допунама закона о верским организацијама“. Тако,  у чл. 5.5 „Нацрта закона о културном наслеђу“, предвиђено је да: “имовина археолошког наслеђа,  која се налази унутар простора Косова, припада држави Косова“.

Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?!

Ако се има у виду да се према овом опскурном тексту, “археолошким наслеђем“ сматрају: “споменици, насеља, структуре изграђене човековом руком од историјске, уметничке, културне,  археолошке и архитектонске вредности, као и објекти овакве природе које су рушевине, старости више од 100 година“ (чл. 5.2.), јасно је шта су у погледу права својине на готово свом непокретном српским културном баштином, предвиделе de facto власти на Косову и Метохији. Као да ни то није било довољно, па се у поменутом тексту предвиђа да: “непокретна културна баштина може бити предмет експропријације, када власник, поседник или корисник није предузео довољно акција за заштиту и очувањевредности културног наслеђа“, као и “када се оцени да је то у националном интересу“ (чл. 36. 2.).

Дакле, Српска православна црква, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из нпр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња постати “подстанар“, и све то, “легално“ са становишта унутрашњег “правног поретка Косова“?! Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?! Наравно, у истом духу, овај текст “прописује“ да искључиво право о старању над “културним наслеђем косова“, имају одоварајући “органи и институције Косова“.

Иако је поменути “нацрт закона“, услед противљења представника СПЦ и међународних фактора на Косову и Метохи (који су, узгред, креирали насилну и правно неутемељенуј сецесију косовско-метохијских Албанаца), “повучен из процедуре“, он се, још увек налази на званичном сајту “скупштине косова“ у облику “нацрта закона“.[1] Како ствари стоје, уколико би се догодило учлањење “Косова“ у Унеско, у одсуству одлучне акције власти Србије у одбрану (не само) права на националну и светску културну баштину на територији Косова и Метохије, самопрокламованим властима “косова“ не би стајало ништа на путу, да поменути “нацрт“ постане и “важећи закон“.

Квазиправно и квазиинституционално насиље над СПЦ, а тиме и над српском духовном и културном баштином на Косову и Метохији извесно је и у “нацрту закона о изменама и допунама закона о верским слободама“. Према тексту чл. 4.А  овог “нацрта закона“, који је усвојен на седници “владе Косова“ одржаној 9. 9. 2015. године[2] и са којим су се, по свему судећи, сложили представници  Листе Српска у “влади Косова“, тако да је овај “нацрт закона“ већ постао “предлог закона“ (и налази се, од 19. 10. 2015. године и на званичној интернет страници “скупштине Косова“[3]), Српска православна црква, заједно са још пет других верских заједница, одређује се као традиционална верска заједница са својством правног лица, али на начин да: “чини историјско, културно и друштвено наслеђе земље“ (“Косова“, прим. Д. Ч.)?!

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“.

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“. Према овом тексту, “власти Косова“ могу “регистровати нове верске организације“ (чл. 7. Б.). Како ствари стоје са тим “нацртом закона“ (а и са континуитетом негирања српског идентитета највреднијих и најстаријих споменика српске културне баштине на Косову и Метохији), неће постојати никакав “правни“ механизам који би могао да осујети регистровање рецимо “косовске православне цркве“, која би, као “легални правни субјект“, претпостављамо могла да постави питање “права“ на српским културним и духовним светињама.

У таквом евентуалном “спору“, који би се под плаштом “имовинског спора“ лако могао прогласити спором световне, а не духовне природе, можемо, без много напора, претпоставити ко би био пресудитељ – “косовско правосуђе“, које се већ безброј пута “показало“, када је у питању право на правично суђење, како Срба као физичких лица, тако и српских институција, као правних лица. Сликовит пример је управо поменути “спор“ поводом неспорне својине манастира Високи Дечани, на делу земљишта које им је комунистички режим одузео након Другог светског рата, а само симболични део, уочи рата 1999. године, вратио.[4]

Бојим се да у Србији не постоји општи ниво националне свести о  вредностима и значају националног културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, као и о погубним последицама њеног de facto, али још више (квази)правног присвајања и стављања под контролу албанског националног колективитета, који је доживљава као непријатељску и у историјском континуитету се према њој тако и односи. Без обзира на тешку ситуацију у којој се налазе српска држава и народ, мишљења сам да нема оправдања за одоцнело, несистематско, декларативно и политички контрапродуктивно делање  власти Србије, на плану очувања српске националне културне и духовне баштине на Косову и Метохији. Повлачење у питању од суштаственог значаја по српски национални идентитет, па самим тим и по будућност српске нације и државе, није нити може бити достојанствено, већ нешто сасвим супротно од тога.

Аутор је сарадник Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици


[1] http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/05-L-26.pdf,

увид остварен 25. 10. 2015. год.

[3] http://www.kuvendikosoves.org/?cid=3,194,951,

увид остварен 25. 10. 2015. године.

[4] Више о томе, в. рад истог утора: Својина манастира Високи Дечани – голгота или заштита?

објављен на:

http://www.pravnifis.rs/Download/Zbornik_Vladavina_prava/ZVPPDRII14.pdf .

***

Извор: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kvazipravne-posledice-eventualnog-clanstva-kosova-u-unesko.html

Ненад Узелац
Беофорум

uzelac

Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.

Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.

izdaja1

Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.

izdaja3

Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних

Извор: http://beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/749-kako-dostojanstveno-ispovracati-kosovo.html

Једна стара, често заборављена мудрост, поготово у времену опште фасцинираности технологијом и њеним достигнућима, разним титулама, стварним или купљеним, као и личностима које су на било који начин постале „познате“, говори нам да вештина није исто што и врлина.

У ултра-прагматичном свету, у коме се једино вреднује „резултат“ који је донео „успех“, таква једначина делује помало апстрактно, па чак и безнадежно идеалистички. Шта кога брига какав си карактер, важно је да ли си „успешан“ или не, да ли имаш власт, новац, моћ – или, најпожељније, све то заједно. Другим речима, „успех“ је, већ сам по себи, врлина. То је, у сваком случају, модел вредновања који мас-медији промовишу.

Али Косово, колико год непријатељи спољни и унутрашњи покушавали да га приземље, није обичан материјални факат, обичан интерес, обичан део територије. Да јесте, не би колективни дух нације, чак и у овом неславном историјском тренутку, спречавао чак и „напрагматичније“ припаднике политичке класе – чисти политички плаћеници, агенти или трајно одрођени Срби се овде не рачунају – да се усуде да отворено пропагирају његово признавање као независне државе. Чак и народ слуђен немаштином, неизвесношћу, медијском цензуром и (анти)културном агресијом већински негде дубоко осећа да се ради о светињи, с којом се једноставно не може трговати, с чијим добровољним губитком би се изгубио и део себе, онај најбољи. И то трајно, попут губитка душе. Косово нас, очигледно, колективно одржава у духовном животу, подсећа нас на узвишене сфере битисања, којих ипак не би да се одрекнемо, упркос сиренском зову „бољег живота“ који би, наводно, требало да дође чим се определимо за „царство земаљско“.

Зато вреди, осврћући се председника САНУ Владимира Костића („Неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које дефакто и де јуре више није у нашим рукама“.[i]), најпре цитирати глас „обичног света“. Глас народне врлине који је, више него икад у памћењу, загушен гласом бескрупулозне „вештине“. Ево само неколико коментара читалаца сајта РТС на интервју[ii] који је Костић дао тзв. јавном сервису само дан после свог несрећног гостовања на Радио Београду, ради „разјашњавања“ своје горе-наведене изјаве:

  • „Као представник било које државне институције Ви за време мандата УВЕК представљате ту институцију а не СЕБЕ, за то сте и плаћени. Поднесите оставку па онда износите „своје“ мишљење!“
  • „Лажна је дилема која се помиње у медијима, да је услов који се ставља пред Србију: Признавање Косова или улазак у ЕУ! Не, право питање које се поставља Србији је: Одрицање Србије од својих права на Косову или улазак у ЕУ! То је питање на које актуелни политичари, академици и остали треба да дају своје мишљење. Да је академик Костић прелистао уџбенике из историје, тамо би могао да пронађе да је било периода када ни цела Србија „де факто и де јуре“ није била у рукама Срба. Сетимо се, била је 350 година у турским рукама, неколико година у аутроугарским, у немачким, у рукама Титових комуниста. „Ничија није горела до зоре“, па тако ни Косово неће довека бити окупирано.“
  • „Професор је довољно образован и озбиљан и не може рећи грађанима Србије да није одговоран за своје изјаве и поступке, а представља САНУ Србије. То је брутално, дрско, лицемерно и непримерено представљати на такав начин САНУ Србије. Напустио је своју науку и упустио се у науку којој није дорастао очигледно са одређеним циљем. и то свесно са свим последицама којих је итекако свестан, али није га брига за последице, јер је вероватно добио за себе довољну награду. Зна он да је требао прво да да оставку на своју функцију па онда да каже своје лично мишљење, али тада његова изјава и мишљење неби имало никаквог значаја и смисла нити би имало било какву тежину па самим тим не би за то добио ни награду. Дакле, свесно је злоупотребио своју функцију и потценио грађане Србије.“
  • „Можда наша генерација и не успе да се врати на део окупираног Косова, али време ће показати. Полако али сигурно оно ради за нас! Политичка ситуација се мења. Зашто нашим наследницима да не кажемо да је то наша земља и да нико нема права да се одрекне наших корена?“
  • „Зашто ја као порески обвезник ове земље морам да плаћам човека који говори у своје лично име?“

Овај интервју је, иначе, добио неуобичајено велики број коментара читалаца, а горе-наведени коментари одсликавају већински став коментатора. Још један доказ да, не само да врлина у овом повесном тренутку много више станује у народу него у „елити“ – заједно са оним што се зове здрав резон – већ и да, супротно свим необавештеним или циљаним гласинама, народ уопште није „мртав“, што је, иначе, још једна од теза којом данашња „вештина“ често уме да правда свој недостатак врлине.

Нема се много шта додати наведеним коментарима. Само неколико ствари.

– Као професионалац егзактне науке каква је неурологија, др Костић би требало да буде свестан чињенице да његова одбрана да је његов изречени став, како је рекао, „став једног бесконачно усамљеног појединца“, на који има не само право, већ, по свом тумачењу, и обавезу – једноставно емпиријски не пије воду. Довољно је само послушати увод у његов изворни интервју за Радио Београд, па видети да водитељка говори искључиво о САНУ, њеном деловању и имиџу, и Костићевој улози као недавно изабраном председнику САНУ.[iii] Дакле, очигледно је да је он позван у емисију као преседник САНУ, а не као др Владимир Костић, еминентни неуролог, па чак ни као Владимир Костић, грађанин. А, као што су „обични“ коментатори са сајта РТС-а приметили, кад си носилац јавне функције – ти УВЕК представљаш ту инститицију, кад си у било ком јавном простору. Приватна си личност једино у приватним просторијама, без камера и микрофона, у којима имаш право на приватност. То је природа обављања јавне функције, и то није ништа ново. Коме се не допада – не мора да буде јавна личност. Није смак света, макар тако можда и изгледало.

– Костић је још један припадник новије школе, утемељене после 5. октобра, према којој се „храброст“ дефинише наспрам блискости ставовима (до скоро) једине светске суперсиле. Што си ближе ставу Зле империје, то си „храбрији“ – макар тај став био у супротности са интересима сопствене заједнице. А, са залеђином империје и најмоћнијег војног савеза у историји, некако је лакше бити „бесконачно усамљени појединац“, какав би др Костић можда чак и желео да буде. Узгред – то је још један доказ да чак и поклоници вештине бар подсвесно чезну за врлином, па воле себе или да виде или да преставе у том светлу.

– Подупирући свој дефетистички став, др Костић каже: „Али, говорећи поштено, ако један министар, премијер или председник мора да тражи дозволу да уђе на ту територију, то врло јасно говори да немамо ни људске ни економске ни било које друге капацитете да наметнемо своју вољу. Можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна”.[iv] Питање за др Костића: да ли се и колико борио да до тог стања не дође? Да ли се оглашавао против споразума о интегрисаном управљању границом? Бриселског споразума? Да ли се мрзнуо на улици демонстрирајући управо против споразума којима је садашња власт сама себи одузела могућност да без дозволе окупатора уђе на територију КиМ, тј. бар њен северни део? Да ли је позивао САНУ да бар организује скуп где би се размотрила сврсисходност ових споразума? Ако јесте – то широј јавности није познато.

– Зашто др Костић није јавно заступао став да „треба напустити Косово“ пре него што је постао председник САНУ? Није ли то довољно крупно питање, довољно важно да остала господа академици буду упознати са његовим ставом пре него што су га предложили, а потом и изгласали? Или је, можда, „прагматично“ чекао да прво постане председник САНУ, па тек онда да изнесе став? У сваком случају, може се рећи да су овде замењене тезе: није реч о „праву“ др Костића да каже шта год му је на уму, макар био и председник САНУ, већ о праву његових колега, као и шире јавности, да буду упознати са његовим ставовима по кључним питањима пре његовог ступања на функцију. Тек тада би се могло говорити о некаквом његовом „интелектуалном поштењу“. Овако је реч управо о његовој супротности, јер је Др Костић заправо крио оно што мисли о Косову, све док није обезбедио садашњу функцију. Вешто? Свакако. Врлински? Тешко…

– Функција председника САНУ је аналогна функцији генерала или команданта, или капитена спортског тима. Обичан војник, обични члан тима могу да исказују мишљења – уз ризик санкционисања од стране надређених. Јер, прави команданти или лидери никад не дозвољавају уношење малодушности или дефетизма у своје редове. Гунђање се често може толерисати у ограниченим дозама, али призивање или свесно пропагирање пораза – никако. А овде имамо команданта, капитена који призива пораз. То је, једноставно, наопако. Војска или тим који он предводи може да буде само губитнички. Визуелизација је једна од кључних компоненти победничког менталитета. Односно, по речима старца Тадеја – какве су ти мисли, такав ти је живот. Визуелизација пораза или повлачења – нужно ће довести до тог исхода.

– Да ли је, на крају, с обзиром да је оптеретио САНУ хипотеком своје изјаве, др Костић спреман да следи сопствени рецепт, односно да покаже политичку мудрост и да, са елементима достојанства, напусти своју фотељу (па онда може, до миле воље, да исказује сва могућа приватна мишљења)?

Признаћете, то је неупоредиво блажи позив од онога који је он упутио на рачун Срба који су, упркос свему, опстали и остали на Косову до данашњег дана.

[i] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-KiM.sr.html

[ii]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2076085/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B+%D0%B7%D0%B0+%D0%A0%D0%A2%D0%A1:+%D0%88%D0%B0+%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5+%D0%BD

[iii]http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+1/2072887/%D0%A1%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B0.html

[iv]http://stanjestvari.com/2015/10/19/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE/

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vladimir-kostic-i-kosovo-vestina-naspram-vrline/

Тако то буде када се дозволи да Сорош вршља по научним институцијама.

Да нико не гаји илузије, Сорошев лоби је имао велики утицај и на избор председника САНУ.

А колики је тек утицај по научним институтима и на државним факултетима, о томе може посебна студија да се напише. Тамо где се не даје довољно из државног буџета, утрчавају са својим донацијама и грантовима разне белосветске организације. А из буџета се за научне пројекте даје све мање.

Е сад, као што су нам објаснили прваци транзиције, попут Боже Ђелића и Млађе Динкића, бесплатног ручка у капитализму нема.

Нема га ни за председника САНУ. Зна се ко је погурао његов избор, који лоби је иза свега стајао, чији новци су за разне пројекте давани. Дуг није друг и председник САНУ, на своју срамоту и срамоту институције на чијем је челу, морао је да изјави ово о одустајању од Косова, које Србија не држи, ни фактички ни формално. Још нам само није додао, да треба да се помиримо са етничким чишћењима, трговином органима и затирањем културне баштине. Али, да се не секирамо, доћи ће и таква изјава. Избор кошта, дуг мора да се врати.

Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/glavni-tok/sanu-i-kosovo/

Добро је што је председник САНУ јуче ипак отишао у Председништво Србије на састанак државног и црквеног врха, макар и уз мали наговор премијера. Њему је тамо било место и као човеку који се налази на челу једне од најзначајнијих српских институција, али можда још и више као човеку који је пре неколико дана устврдио да Србија са „елементима достојанства” треба да напусти Косово пошто оно ни де факто ни де јуре није више у њеним рукама и да неко то мора да каже народу. Најава да се неће одазвати позиву председника Николића, јер његово присуство није „најделотворније” и да има академика који боље од њега познају проблематику косовског питања, после оваквог става запарала је уши.

Не сумњамо да у САНУ има компетентнијих људи од др Владимира Костића за проблематику Косова, али је ипак он тај од чијих речи су многи у овој земљи задрхтали. Пре свега они на Косову. Игуманија манастира Соколица код Звечана поручила је да његове речи деморалишу српски народ, иако се др Костић оградио рекавши да је то његов лични став. Мало га је ко, међутим, доживео тако. Наравно да нема дилеме да су у праву они који бране право др Костића да искаже другачији став. Али овде људи ипак мисле да то што говори председник САНУ није ништа друго до пробни балон, односно наговештај могуће промене државне политике у погледу Косова. И отуда су његове речи изазвале толики страх међу косметским Србима, али и толико одушевљене међу косовским Албанцима.

Нисам сигурна да би Костићу дали за право ни сви који су признали косовску независност, јер да је Србија Косово изгубила и де факто и де јуре – не би европски центри моћи инсистирали на томе да Београд с властима у Приштини потпише „правно обавезујући споразум”, о чијем садржају не желе отворено ни да говоре, али ми негде ипак наслућујемо шта би то могло да значи. Шта ће онда било коме потпис Београда ако је Србија одавно де факто и де јуре изгубила Косово? Биће да им ипак фали још онај „де јуре” део за који др Костић тврди да га имају.

Председник САНУ је на трагу старих западних захтева, које су у Србији прихватиле поједине политичке странке, да мора да се прихвати „реалност на терену”. Без обзира на то да ли се неко слаже са овим ставом или не, намеће се питање – шта је то што Србија добија прихватањем те „реалности” – и на то питање председник САНУ није дао одговор. Они који деле његово мишљење ваљда верују да би то био један баласт мање око врата Србије. Да ли би тако и било?

У одговору критичарима др Костић је открио да је могао да за много више пара оде да ради у иностранству. Тиме је ваљда хтео да каже да није ништа мање патриота од оних које је његова изјава саблазнила. Али тешко да је помињање новца некога уверило да је у праву.

Јелена Церовина
објављено: 21.10.2015

 

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/De-jure.sr.html

Став државног врха Р.Србије, СПЦ и САНУ, од 20.10.2015. којим је захтев Косова за пријем у УНЕСКО и земаља које тај захтев подржавају одбачен, као и то  да Србија неће признати независност Косова, да ће наставити пут ка чланству у ЕУ, уз одржавање и унапређење традиционално добрих односа са Русијом, Кином и другим земљама је још једна политичка фарса, пред  данашње 
заседање Извршног савета УНЕСКА.
         Констатација да се све институције и државни органи Р.Србије, оштро супротстављају пријему Косова у УНЕСКО, је у најмању руку горка иронија, имајући у виду да је та иста Влада потписала Бриселски споразум којим се обавезала да неће спречавати чланство „Косова“ у међународним организацијама, а државни органи учествују  у имплементацији споразума.
         Посланици и руководство Скупштине АП КиМ, свесни су ситуације у којој се налази држава Србија и под којим је притисцима и уценама. Сагласни су да све проблеме треба решавати на миран начин и да је неопходно успоставити боље односе са Албанцима, али не по сваку цену и не на уштрб националних, државних и интереса српског народа који живи на КиМ. Подршка стварању ЗСО као инструмента заштите колективних политичких, економских, културних и других права српског народа на КиМ, је уствари имплицитно признање независности  и подршка ставу председника САНУ господина Владимира Костића, да Косово ни де факто ни де јуре није у рукама Србије и да Косово и Метохију треба напустити на достојанствен начин.
         Лицемеран је став, да Влада Р.Србије и њене делегације имају пуну слободу да, у оквиру Устава Р.Србије, наставе дијалог између Београда и Приштине, имајући у виду да је Уставни суд донео Одлуке да постигнути споразуми о катастру, матичним књигама, интегрисаном управљању административним прелазима и слободи кретања нису у сагласности са Уставом, а да је Бриселски споразум политички а не правни акт и да као такав не може да производи правна дејства. Такође су посланици и руководство Скупштине АП КиМ  сагласни, да је неопходно да у друштву влада отворен и континуиран дијалог о кључним националним питањима и да је постојање различитости доказ српске толеранције и српске отворености. Нажалост, када је у питању КиМ, актуелна власт Р.Србије је присвојила сувереност од грађана и успоставила власт независне државе „Косово“ мимо слободно изражене воље грађана на Референдуму 2012. Даља имплементација Бриселског споразума, као политичког акта представља озбиљну претњу територијалном интегритету и суверенитету Р.Србије и њене државности на КиМ.
 
Косовска Митровица
СКУПШТИНА АП КиМ
21.10.2015.
Потпредседник
Добросав Добрић